Povelja Kulina bana najstariji je pisani spomenik na srpskom narodnom jeziku, a nikako kamen temeljac „bosanske“ pismenosti i države.
Napisana je 29. avgusta 1189. i predstavlja prvi sačuvani bosanski ćirilični dokument na staroslovenskom jeziku i prvi pisani pomen slovenskog imena grada Dubrovnika (Epidaurum, id est Ragusium, na ital.: Raguza).
Godinu dana pre pisanja ove povelje, 1188. godine, rimski papa šalje dubrovačkom nadbiskupu plašt i potvrđuje stara prava crkve u Dubrovniku. U pismu pominje srpsku Bosnu: „regnum Servilie, quod est Bosna” (srpska kraljevina, koja je Bosna). Iz takvih okolnosti je proistekla i potreba za ovakvom poveljom, koja je i prvi dokument ove vrste između nekog bosanskog vladara i vladara susedne države. Svrha izdavanja povelje je kao jemstvo Kulina Bana prema dubrovačkim trgovcima i slobodnoj trgovini između njegove države i Dubrovačke republike upućena dubrovačkom knezu Krvašu. Povelja je napisana na staroslovenskom narodnom jeziku relativno oslobođenom od uticaja crkvenoslovenskog, bosanskim ćirilicom − bosančicom.
Prevod na savremeni srpski jezik:
U ime Oca i Sina i Svetog duha. Ja, bosanski ban Kulin, obećavam Tebi kneže Krvašu
i svim građanima Dubrovčanima da ću vam biti pravi prijatelj od sada pa do veka. Držaću sa vama pravdu
i pravo poverenje dokle god budem živ. Svi Dubrovčani koji hodaju gde ja vladam mogu trgovati gde god hoće i
kretati se gde god žele, s pravim poverenjem i pravim srcem bez bilo kakve obaveze, osim ako mi ko podari poklon
po svojoj volji. I da im moji časnici ne čine nikakvo nasilje.
I sve dok su u mojoj državi davaću im pomoć kao sebi koliko se može bez ikakve zle primisli; tako mi Bog pomogao i ovo sveto evanđelje.
Ja, Radoje banov pisar, napisah ovu knjigu banove povelje od rođenja Hristova hiljadu i sto osamdeset i devete godine, meseca
avgusta u dvadeset i deveti dan, (na praznik) usekovanja glave Jovana Krstitelja.«
Prepisi
Prepisi povelje su sve do sredine XIX veka bili čuvani u Dubrovačkom arhivu, kada ih je zatražio Bečki dvor. Tada je iz Dubrovnika poslat po jedan primerak za Beč, Srbiju i Rusiju, ne bi li se zaštitila dokumenta koja su se smatrala jednim od najstarijih što se tiče slovenske pismenosti. Primerak iz Beča je vraćen u Dubrovnik 1947. na zahtev Jugoslavije. Za primerak koji se i danas čuva u Sankt Peterburgu je utvrđeno da je najstariji od ovih prepisa, te se stoga smatra izvornikom i deli sudbinu Miroslavljevog jevanđelja, koje se takođe čuva u Sankt Peterburgu.
Prvi koji je ovaj statut izneo u javnost bio je Jeremija Gagić, bivši ruski konzul u Dubrovniku, koji je tvrdio da je spasio dokument 1817. Kasnije je poznato da je dokument je održan u Dubrovničkoj arhivi najmanje do 1832. godine, kada ga je kopirao i objavio Đorđe Nikolajević u Monumenta Serbica. Nikolajeviću je povereno kopiranje ćirilskih rukopisa dubrovačkog arhiva za naučno izdavanje 1832, kada je ukrao Povelju Kulina bana, zajedno sa drugim rukopisima, kao što su Povelja bana Mateja Ninoslava iz 1249, Povelja kralja Uroša Prvog i župana Radoslava iz 1254, pisma kralja Uroša iz 1265, pisma kralja Tvrtka Prvog iz 1285,… Jeremija Gagić dobija povelju koju je Nikolajević ukrao i prodao ili poklonio Akademiji nauka u Sankt Peterburgu, gde se danas nalazi. Dubrovnčki arhiv čuva još dve kopije Povelje.
Peterburška kopija u literaturi se obično zove ,,originalna” (ili kopija A), a kopije čuvane u Dubrovačkom arhivu kao ,,mlađa kopija” (ili kopija B) i ,,starija kopija” (ili kopija C). U početku se mislilo da jesanktpeterburška kopija, prva koja će biti objavljena i proučena, bila originalna, a da su druge bile mnogo mlađe kopije, ali da je dovedena u pitanje kasnijim analizama. Prema studiji Josipe Vrane, dokaz da kopija A predstavlja original je u najboljem slučaju nejasan, a prema komparativnoj analizi, kopija A predstavlja samo konceptualni nacrt Povelje prema kojem je stvarni original napisan. Fond B i C su nezavisne kopije realnog originala, koji se razlikuje od kopije A.
Paleografička analiza ukazuje da su sva tri primerka statuta napisana u približno istom periodu, na prelazu iz 12. veka, a da njihovi književnici potiču iz istog miljea i predstavljaju istu pisarsku tradiciju. Njihov rukopis se sa jedne strane odnosi na savremene ćirilične spomenike, a sa druge strane on odražava uticaj zapadne, latinske kulture. Takve kulturne i književne mogućnosti postoje u oblasti Travunija−Zeta, koja je obuhvatala i dubrovačku oblast u to vreme. Kopije A, pa možda i B i C, gotovo sigurno potiču od istog pisara, koji se školovao i živeo u dubrovačkoj oblasti.
Lingvistička analiza, međutim, ne ukazuje na specifične karakteristike dubrovačkog govora, ali ipak pokazuje da jezik Povelje ima dodirnih tačaka sa dubrovačkim dokumentima iz prve polovine 13. veka, ili one u kojima su učestvovali dubrovački pisari. S obzirom da su Dubrovčani učestvovali u izradi svoje kopije, sve ukazuje da je pisar iz dubrovačkog područja sigurno učestvovao u formulisanju teksta kopije A. Međutim, da je konačni tekst napisan na sudu bana Kulina dokazuje to kako je napisan datum: koristeći odь rožьstva xristova, a ne tipičan dubrovački oblik iz prve polovine 13 veka: lěto uplьšteniě.
