„Post nije odricanje od hrane, nego odricanje od greha.“
„Bog ne gleda šta je na tanjiru, nego šta je u srcu.“
„Nije post u hrani, nego u ljubavi.“
Ako ovih dana prošetate među vernicima, neretko ćete čuti upravo ove fraze koje su postale svojevrsni moderni duhovni izgovori. Na papiru, te reči zvuče uzvišeno, gotovo terapeutski. Međutim, problem nastaje kada ih izgovara neko ko upravo počinje ručak, a ispred njega na stolu stoje tanjiri sa sirom, jajima ili mesom.
Petrovski post, koji je pred nama, po pravilima Crkve spada u blaže postove – razrešena je riba većinom dana, ulje i vino su tu, nema one stroge askeze karakteristične za Veliki post. Ali čak i u tako blagom okviru, sir i jaja i dalje nisu post. Tu se susrećemo sa neobičnim paradoksom savremenog doba: velikim rečima lečimo lošu praksu. Frazom o „duhovnom postu” često samo štitimo svoj komfor od bilo kakvog stvarnog odricanja.”
Post je ono što stvarno i duboko menja ritam čoveka. Međutim, između naše zamisli o sebi kao duhovnim bićima i stvarnosti koju pokazuje naš tanjir, krije se istina o tome da li i zašto uopšte postimo. Najtačnije bi bilo reći ovako: post nas vraća surovoj stvarnosti o nama samima. A to zna da boli mnogo više nego što smo spremni da priznamo.
Iluzija „mekanog posta” i beg od stvarnosti
Mi smo majstori pregovora sa sopstvenom savešću. Kada nastupi period posta, savremena prehrambena industrija nam nudi sve: od posnih sireva i biljnih šlaga do posnih majoneza i viršli od soje. Moguće je provesti ceo post, a da naš ukus, naš kulinarski hedonizam i naša zasićenost ne osete ni najmanji potres. To je suština „mekanog posta” – forma je zadovoljena, nalepnica „posno” je tu, ali unutrašnji čovek je ostao potpuno isti. Stari ritam života je umotan u novo, politički korektno pakovanje.
Sveti Jovan Zlatousti je na to upozoravao još u četvrtom veku, koristeći reči koje danas pogađaju još direktnije: „Kakva je korist kad ne jedemo meso, a ujedamo i proždiremo svoju braću?”
Ovu izreku Svetog Jovana Zlatoustog danas često zloupotrebljavamo kako bismo opravdali sopstveni nemar i ono mrsno pojedeno jaje u toku posta. Međutim, svetitelj time nije hteo da kaže kako je uzdržanje od hrane nebitno, već upravo suprotno – da je fizički post uzaludan ako ga ne prati duhovna promena. On ne poručuje „jedite šta hoćete, samo budite dobri”, nego opominje da je besmisleno izgladnjivati telo ako duša ostaje divlja i netaknuta. Naprotiv, ako zaobilazimo fizički post, ukidamo jedinu realnu kočnicu koju smo imali tokom dana.
Hristos ne ukida post, već licemerje
Još veći štit za naš komfor pronalazimo u pogrešnom tumačenju samog Jevanđelja. Želeći da sebi olakšamo podvig ili ga potpuno izbegnemo, često trijumfalno navodimo Hristove reči: „Ne pogani čoveka što ulazi u usta; nego što izlazi iz usta ono pogani čoveka” (Mt. 15, 11). Kasnije Isus to dodatno objašnjava učenicima: „Jer iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svjedočanstva, hule…”
Pomalo je ironično, pa i opasno, što se ovaj stih danas koristi kao glavni argument protiv posta. Hristos ovde uopšte ne govori o crkvenom postu. On odgovara farisejima koji su Njegove učenike optuživali za ritualnu nečistotu jer su jeli hleb neopranih ruku. Hristos ne ukida post, nego ga brani od farisejskog licemerja koje besomučno brine o spoljašnjim formalnostima, dok mu je srce puno otrova.
Isti taj Gospod, Koji je izgovorio ove reči, svoj javni rad je počeo tako što je postio četrdeset dana u pustinji, a za svoje sledbenike je jasno najavio: „Nego će doći dani kada će se oteti od njih Ženik, i onda će postiti” (Mt. 9, 15).
Crkva nas zato nikada ne poziva da biramo između posta tela i posta duše, već da ih sjedinimo. Uzalud je ne jesti meso ako se u duši hranimo mržnjom, ali je jednako pogubno pozivati se na „čistotu srca” samo da bismo izbegli svaki trud i odricanje. Između ideje da smo „dobri u duši” i stvarnosti u kojoj ne možemo da preskočimo jedan mrsni obrok, leži duboko zavaravanje.
Hrana kao uteha, kontrola i nervni sistem navika
Zašto nam je uopšte toliko teško da ostavimo sir, mleko ili meso na nekoliko nedelja? Odgovor ne leži u biologiji, nego u psihologiji. Za savremenog čoveka, hrana odavno nije samo gorivo za telo. Ona je navika, najbrži izvor utehe, način da uspostavimo kontrolu nad stresnim danom, rutina koja popunjava dosadu i, vrlo često, jeftina zamena za nešto mnogo dublje što nam u životu nedostaje.
Kada dođemo kući umorni, nervozni ili prazni, frižider je prva linija samoodbrane. Hrana nas „uzemljuje”, smiruje naš nervni sistem i daje nam brzi nalet dopamina. Zato post, kada se shvati ozbiljno, ne dira samo naš jelovnik – on direktno pogađa naš nervni sistem navika. On nam oduzima naš najdraži anestetik.
Ako se odreknemo te ukusne, masne hrane, već drugog ili trećeg dana postajemo razdražljivi, nestrpljivi i netolerantni. Tada na površinu ne izlazi glad, nego ono što smo hranom uspešno zatrpavali: naš bes, naša usamljenost, naša nesposobnost da se nosimo sa tišinom i prazninom. Zato ljudi često „omekšaju” post. Ne čine oni to zato što su izgubili veru ili zato što su postali ateisti preko noći. Oni to rade jer post stvarno dira u ono unutrašnje tkivo koje je najteže menjati. Lakše je verovati u visoke duhovne ideale nego odbiti parče sira kada se ceo tvoj dan ruši.
Povratak onome što izmiče – lepota koja boli
Post je, u svojoj suštini, dobrovoljno slabljenje sopstvenih odbrambenih mehanizama da bi kroz tu pukotinu ušao Bog. Kada Hristos kaže: „Ovaj se rod ne izgoni osim molitvom i postom” (Mt. 17, 21), On ne govori o magijskoj formuli, već o potpunom preusmeravanju čovekove energije. Molitva nas povezuje sa Bogom, a post nas odvaja od zavisnosti od ovog sveta.
Kada ogolimo svoju trpezu, mi zapravo ogoljavamo svoju zavisnost. Shvatamo da nismo tako snažni, duhovni i stabilni kako smo mislili dok smo bili siti. To je onaj povratak onome što u nama stalno izmiče – povratak istinskom, nelažiranom sebi. A taj susret sa sopstvenom nemoći boli: to je priznanje da me jedan običan obrok kontroliše više nego sve moje visoke misli o večnosti.
Ali u tom bolu leži i početak isceljenja. Tek kada osetimo svoju prazninu, mi postajemo sposobni za istinsko Pričešće. Čovek koji je sit svega, koji je zadovoljio sve svoje navike i komfor, nema šta da primi sa Svete Čaše, jer je već pun sebe. Post nas prazni, čini nas gladnima – ne samo fizički, već gladnima života, smisla i Boga. I zato, dok ulazimo u ove dane Petrovskog posta, vredi se podsetiti: istinski povratak sebi ne ide preko zaobilaženja pravila, već kroz hrabrost da se pogledamo u ogledalo praznog tanjira i priznamo šta nas stvarno hrani.
Za Fondaciju Prijatelj Božiji: o. Jovan Marković
