| година | број становника | по км² | у граду | на селу |
| 1834. | 678.192 | 17,9 | 6,1% | 93,9% |
| 1874. | 1.353.890 | 35,8 | 10,2% | 89,8% |
| 1890. | 2.161.961 | 44,7 | 13,3% | 86,7% |
| 1900. | 2.492.882 | 51,6 | 14,1% | 85,9% |
| 1910. | 2.911.701 | 60,3 | 13,1% | 86,9% |
„Дуги период ратова од 1788. до 1815. године лоше се одразио на број становника пашалука. Према проценама, једна трећина становника је за време Првог српског устанка 1804-1813. умрла или се одселила, тако да је 1817/1818. још само око 300.000 људи у овој области. Београдски пашалук је опустео и зарастао у шуме. Кнез Милош је 1834. спровео попис становништва, који је обухватио и новоприпојене градове Неготин, Зајечар, Књажевац, Алексинац, Ивањицу и Лозницу. Територија је сада обухватала око 38.000 км², на којој је било регистровано 678.192 лица. Било је 17,9 становника по км² . Од тога је само 6% живело у градским насељима. Број становника је од 1834. до 1874. удвостручен и износио је 1.353.890. Сада је у просеку било 35,8 становника по км². Удео градског становништва увећаo ce од око 6% до добрих 10%, иако се процентуални однос између становника града и села скоро уопште није променио. У апсолутним бројевима, пораст градова је био још значајнији: уместо око 40.000, сада је у градовима живело скоро 140.000 људи. Када је Србија добила државну самосталност 1878, територија Кнежевине још више се увећала и сада је износила укупно 48.313 км², укључујући и градове на југу Србије, Ниш, Пирот и Врање. У Краљевини Србији је 1890. живео 2.161.961 становник, дакле 44,7 људи по км². Године 1910. било је тачно три милиона, односно 60,3 људи по км².
Од средине 19. века стопа смртности у Србији лагано је опадала. Прилив из околних области стално је био велики, а наталитет је крајем 19. века био један од највиших у Европи: око 1900. године 53,8% српског становништва било је испод двадесет година старости. Србија се налазила у тзв. демографској транзицији. Ипак, Срби нису у наредним деценијама мењали понашање у погледу склапања брака, рађања и миграција. Све до међуратног периода није дошло до сеобе становништва са села у град, што је било карактеристично за западну Европу. Процентуални удео сеоског становништва од 1900. године чак је поново порастао, па је 1910. на селу живело 86,9% укупне популације. Раст градова је после 1890. заустављен и постојао је једино захваљујући досељавању младих. Наталитет у градовима је стагнирао у последњој четвртини 19. века. На примеру Београда може се стећи утисак о демографској експлозији у провинцији: иако је главни град на преласку у 20. век имао сличан пораст становништва као и швајцарски градови у исто време, тамо је живело само око 3% становништва Србије. На селу већ од 1900. године није било довољно ни хране ни посла. Беда је достигла врхунац у међуратном периоду.“
Наташа Мишковић, Базари и булевари, Београд 2010, 90-91.
