У малом селу Кисиљеву (данас у општини Пожаревац), 1725. године, догодио се догађај који је променио перцепцију Европе о „неживима“. Сељак Петар Благојевић умро је од непознате болести и сахрањен по обичају. Само неколико дана касније, његова жена и још осам мештана почели су да умиру – сви са истим симптомима: крваве ране на врату, осећај дављења и изненадна смрт. Преживели су се клели да им је Благојевић долазио ноћу, седео на грудима и пио крв.
Аустријски војни заповедници, који су тада контролисали северну Србију после Пожаревачког мира, нису могли да игноришу панику. Послали су официра Јохана Фромбалда са комисијом лекара и војника. Ископали су Благојевићево тело – било је нетакнуто, свежије него кад су га сахранили, са свежом крвљу у устима, новим ноктима и косом која је наставила да расте. Комисија је закључила да је реч о „вампиру“ (први пут је та реч званично употребљена у званичном извештају Бечу). Тело су проболи глоговим коцем, спалили га и пепео бацили у реку. Извештај је стигао до царског двора и покренуо читаву европску хистерију о вампирима – од Волтера до Бајрона. Србија је тако, несвесно, постала колевка модерног хорор мита, а случај је и данас предмет студија фолклориста и историчара медицине.
Овај извештај је касније превођен на енглески и француски језик и са њиме (и две године касније забележеним случајем повампирења српског хајдука Павла Арнаута из села Медвеђе код Трстеника) почиње „вампирска манија“ у Енглеској, Француској и Немачкој.
Од тада српски вампири улазе у европску литературу и популарну културу, а реч „вампир“ као србизам, почев од 18. века улази у све светске језике са истим значењем. Данас је та реч убедљиво најраспрострањенији србизам у свету
