Данас је можда тешко замислити, али „Роки“ од самог почетка није изгледао као филм којем је суђено да постане безвремени класик. Силвестер Сталоне написао је сценарио, свој први, за само три дана.
Филм је потом замало завршио као телевизијско остварење које је врло лако могло пасти у заборав, а мало је недостајало и да Сталоне уопште не добије главну улогу. Наравно, данас сви знамо како се прича завршила. „Роки“ је освојио Оскара за најбољи филм, док је свог сценаристу и главног глумца лансирао међу највеће светске звезде. Ипак, када се на све погледа са дистанце од 50 година, и даље је невероватно колико је мало недостајало да цео пројекат пропадне.
Сличне приче крију се иза многих највећих филмова икада снимљених. Остварења којих се данас најрадије сећамо често су управо она код којих су се све коцкице на крају сложиле, неретко упркос бројним препрекама. То свакако важи и за најбоље филмове из 1976. године, која је остала упамћена као важан део периода „новог Холивуда“, филмског покрета који је обележио кинематографију од средине шездесетих до почетка осамдесетих година прошлог века.
Била је то ера која је изнедрила ауторе попут Мартина Скорсезеа, Сиднија Лумета и Брајана де Палме.
5. „Сви председникови људи“ – најбољи политички трилери
Режија: Алан Џ. Пакула
IMDb оцена корисника: 7,9
Трајање: 2 сата и 18 минута
„Сви председникови људи“ (All the President’s Men, 1976), у режији Алана Џ. Пакуле, један је од најпознатијих политичких трилера и филмова о истраживачком новинарству. Заснован је на истинитој причи о афери Вотергејт, политичком скандалу који је почетком седамдесетих потресао Сједињене Америчке Државе и на крају довео до оставке председника Ричарда Никсона.
У средишту приче су новинари „Вашингтон поста“ Боб Вудворд, којег игра Роберт Редфорд, и Карл Бернстин, којег тумачи Дастин Хофман. Њихова истрага почиње након наизглед обичне провале у седиште Демократске странке у комплексу Вотергејт. Пратећи траг новца, разговарајући са изворима и покушавајући да потврде информације, двојица новинара постепено откривају много већу причу и везе које воде до највиших кругова америчке власти.
Филм је посебно упечатљив јер новинарски посао приказује без претеране драматизације, кроз телефонске позиве, проверу података, разговоре са изворима, погрешне трагове и непрестану потрагу за потврдом информација. Управо из тог процеса настаје напетост због које „Сви председникови људи“ функционишу готово као детективски трилер.
Филм је снимљен према књизи Вудворда и Бернстина, објављеној 1974. године, а освојио је четири Оскара. Готово пола века касније остаје једно од најважнијих филмских остварења о новинарству, моћи медија и значају истрајног трагања за чињеницама.
4. „Мрежа“ – филм који је предвидео модерне медије
Режија: Сидни Лумет
IMDb оцена корисника: 8,1
Трајање: 2 сата и 1 минут
„Мрежа“ (Network, 1976), у режији Сиднија Лумета, премијерно је приказана 1976. године, а у средишту приче налази се телевизијски водитељ Хауард Бил, којег игра Питер Финч.
Након што сазна да ће због пада гледаности добити отказ, Бил током програма уживо доживљава својеврсни нервни слом. Уместо да га телевизијска кућа склони са екрана, његови бесни и непредвидиви наступи привлаче огромну пажњу публике. Амбициозна продуценткиња Дајана Кристенсен, коју тумачи Феј Данавеј, схвата да се Билово психичко стање може претворити у телевизијски спектакл који доноси гледаност и профит.
Тако човекова лична криза постаје забавни програм за милионе гледалаца. Управо због тога „Мрежа“ је много више од приче о једном телевизијском водитељу. Филм је оштра сатира медијске индустрије и упозорење на тренутак у којем гледаност постаје важнија од истине, а вест мора да забавља како би задржала публику.
Лумет и сценариста Педи Чајевски још су пре пола века отворили питања комерцијализације информативног програма, корпоративног утицаја на медије и претварања беса, трагедије и друштвених проблема у садржај за масовну публику.
Филм је остварио велики успех и освојио четири Оскара. Питер Финч награђен је за најбољег глумца, Феј Данавеј за најбољу глумицу, Беатрис Стрејт за најбољу споредну глумицу, а Педи Чајевски за оригинални сценарио. Финч је преминуо пре доделе награда и постао први глумац који је постхумно освојио Оскара за најбољу мушку улогу.
3. „Роки“ – филм који је створио Силвестера Сталонеа
Режија: Џон Г. Авилдсен
IMDb оцена корисника: 8,1
Трајање: 2 сата
„Роки“ (Rocky, 1976), у режији Џона Г. Авилдсена, пола века касније остаје један од најпознатијих спортских филмова свих времена и вероватно најчувенија филмска прича о аутсајдеру који добија прилику живота.
Филм је премијерно приказан у новембру 1976. године, а његов успех потпуно је променио каријеру тада готово непознатог Силвестера Сталонеа. У средишту приче је Роки Балбоа, скромни боксер из Филаделфије, који живи далеко од великих спортских рефлектора и зарађује радећи као утеривач дугова.
Његов живот мења се када светски првак у тешкој категорији Аполо Крид, којег игра Карл Ведерс, одлучи да управо њему пружи прилику да се бори за титулу. За Рокија тај меч, међутим, није само прилика за победу. Он постаје доказ да може да издржи до краја и покаже да вреди много више него што су други мислили.
„Роки“ је постао огроман успех и од Сталонеа практично преко ноћи направио филмску звезду. Филм је добио 10 номинација за Оскара, а освојио је три награде – за најбољи филм, режију и монтажу.
Сталоне је био номинован и за најбољег глумца и за оригинални сценарио, чиме је постао тек трећа особа у дотадашњој историји Оскара номинована исте године и као глумац и као сценариста.
2. „Кери“ – хорор филм који је променио жанр
Режија: Брајан де Палма
IMDb оцена корисника: 7,4
Трајање: 1 сат и 38 минута
„Кери“ (Carrie, 1976), у режији Брајана де Палме, пола века после настанка и даље се сматра једним од најутицајнијих хорора седамдесетих и једном од најпознатијих адаптација дела Стивена Кинга.
Реч је, заправо, о првој филмској адаптацији неког Кинговог романа, чиме је започела веза овог писца и великог платна која траје до данас. Педесету годишњицу филма обележава и Музеј Академије посебним приказивањем уз разговор са главном глумицом, пишу Независне.
У средишту приче налази се Кери Вајт, повучена и усамљена средњошколка коју игра Сиси Спејсек. Кери је свакодневно изложена малтретирању вршњака, док код куће живи са изразито религиозном и насилном мајком Маргарет, коју тумачи Пајпер Лори. Истовремено открива да поседује телекинетичке моћи.
Кулминација филма догађа се током матурске вечери, када окрутна шала њених школских колега прелази границу и покреће катастрофални низ догађаја. Управо је сцена матуре, са Кери прекривеном крвљу на бини, постала једна од најпрепознатљивијих сцена у историји хорора.
Иако се „Кери“ најчешће сврстава у хорор, филм је истовремено прича о вршњачком насиљу, изолацији, одрастању, верском фанатизму и последицама дуготрајног понижавања.
Пола века након премијере, „Кери“ остаје један од филмова који су дефинисали модерни хорор, али и остварење чији су мотиви насиља међу младима, усамљености и потребе за прихватањем остали једнако препознатљиви.
1. „Таксиста“ – култни филм Мартина Скорсезеа
Режија: Мартин Скорсезе
IMDb оцена корисника: 8,2
Трајање: 1 сат и 54 минута
„Таксиста“ (Taxi Driver, 1976), у режији Мартина Скорсезеа, и дан-данас је једно од најважнијих остварења америчке кинематографије. Мрачна психолошка драма, према сценарију Пола Шрејдера, донела је једну од најпознатијих улога Роберта де Нира и створила филмског антихероја чији је лик одавно постао део популарне културе.
У средишту приче налази се Тревис Бикл, усамљени ветеран Вијетнамског рата, који пати од несанице и почиње да ради као ноћни таксиста у Њујорку. Возећи улицама града, Тревис из ноћи у ноћ посматра насиље, криминал и људе са друштвене маргине.
Његова усамљеност и отуђеност постепено прерастају у опсесију идејом да град треба „очистити“, док његова перцепција стварности постаје све мрачнија. Једна од најславнијих сцена филма јесте она у којој Тревис пред огледалом изговара чувено „You talkin’ to me?“. Сцена је постала једна од најпрепознатљивијих у историји филма, али „Таксиста“ је много више од једне култне реплике.
Скорсезе кроз Тревиса говори о усамљености, отуђењу, насиљу, последицама рата и животу појединца који све више губи везу са друштвом које га окружује.
Педесет година након премијере, „Таксиста“ није изгубио много од своје узнемирујуће снаге. Његов приказ изолованог човека који фрустрацију и бес претвара у насиље делује изненађујуће савремено, док су Скорсезеова режија и Де Нирова интерпретација Тревиса Бикла остале један од најпрепознатљивијих спојева редитеља и глумца у историји филма.
