Русија се кроз историју штитила на више праваца тако што је одржавала тампон-државе дуж граница које је делила са потенцијално непријатељским силама. Те државе нису морале да воле Русију, нити да буду њени савезници, али је њихова вредност лежала у томе што су стварале још веће проблеме руским противницима.
Дуго времена је Кримски канат имао такву улогу, трошећи пољске ресурсе који би иначе могли бити усмерени против Русије. Пољска је, са своје стране, помагала да се Русија заштити од пуног притиска германских сила, док је на истоку Џунгарски канат имао сличну функцију током XVII и XVIII века. Његови коњаници су понекад палили руска насеља у Сибиру, али су представљали далеко већу претњу Кини.
Стари принцип у новим околностима
Овај принцип остаје користан и данас јер, када Москва нема довољно ресурса да одлучно делује у одређеном региону, може имати користи од независних сила које тамо следе сопствене интересе, под условом да њеним противницима стварају више проблема него самој Русији.
Америчко-израелски напад на Иран у фебруару 2026. године отворио је други, јужни фронт у, како га Москва види, борби Запада за очување глобалне доминације. Први фронт отворен је у Украјини пре више од дванаест година, док се трећи сада обликује у Источној Азији, где ће главна мета бити Кина.
Сукоб између САД и њихових савезника са једне стране и Ирана и његових директних или индиректних савезника са друге стране ушао је у дуготрајну фазу. Русија пажљиво прати ова дешавања јер су њене могућности за директно деловање на Блиском истоку ограничене концентрацијом војних снага на украјинском фронту.
Смањење руског присуства у Сирији
Промене у обиму руског присуства у региону могу се видети и у недавно потписаном меморандуму о Сирији. За сада ће учешће Москве бити мање него раније, мада њен дугорочни положај остаје неизвестан.
Истовремено, државе ширег Блиског истока формирају нове коалиције и групе засноване на заједничким интересима.
Почетком овог месеца Пакистан, Саудијска Арабија и Турска потписали су у Меки трилатерални споразум о колективној одбрани. Документ садржи елементе међусобних обавеза у случају да једна од потписница буде нападнута, па су поједини посматрачи нови савез одмах назвали „сунитским НАТО-ом“ или „муслиманским НАТО-ом“.
Шта заправо представља споразум из Меке?
Овај договор неће преокренути геополитички поредак Блиског истока. Ниједна од три државе није се одрекла своје независности нити је прихватила интегрисану војну команду. Ипак, иницијативу не треба потцењивати.
Њене чланице могу да створе исто толико проблема западним противницима Русије колико би могле и Ирану, који је руски партнер.
Појава оваквог споразума истовремено слаби политички поредак који су САД успоставиле у региону после 1991. године. Велике регионалне силе све више разговарају о сопственој безбедности међусобно, уместо да чекају да Вашингтон организује регионални систем безбедности.
Често се тврди да Вашингтону одговара нестабилност у региону који снабдева Европу и Кину енергентима. У томе има истине, али САД истовремено постепено демонтирају делове глобалног система који су саме изградиле током друге половине XX века, јер данас Кина од тог система има најмање онолико користи колико и Америка.
Упозорење за Америку
Сједињене Државе би радије задржале неспорну контролу над регионом и уживале њене предности без сталног плаћања политичких, финансијских и репутационих трошкова.
Зато је појава независних безбедносних аранжмана између Саудијске Арабије, Турске и Пакистана непожељан развој догађаја за Вашингтон.
Ниједна од ових земаља нема снагу ни вољу да оконча америчку доминацију на Блиском истоку. Значај споразума из Меке лежи негде другде. Владе региона који је деценијама био посматран као стратешки подређен САД сада разматрају како саме да обезбеде сопствену безбедност. То представља упозорење за Америку, али добру вест за државе које желе праведнији међународни поредак.
Зашто нови савез вероватно неће постати функционалан војни савез?
Мало је разлога да се очекује да ова групација прерасте у функционалан војни савез, јер су интереси њених чланица пре свега политичке природе.
Оне могу користити међусобни утицај и регионални ауторитет како би побољшале сопствени положај, али имају мало разлога да заједно воде ратове.
Постојећи саудијско-пакистански одбрамбени односи нису довели до значајније реакције Исламабада када су иранске снаге нападале циљеве у Саудијској Арабији. Турска, с друге стране, често говори о правима Палестинаца, али избегава потезе који би озбиљније угрозили интересе Израела.
Трајан војни савез захтева много више од декларација о солидарности. Историја показује да је неопходна и доминантна сила која ће координисати заједничко планирање одбране и дефинисати заједничког непријатеља.
НАТО као јединствен пример
Само један војни савез данас испуњава те услове – НАТО.
Он је изграђен на систему у којем су САД преузеле контролу над европском безбедношћу, док су заузврат гарантовале опстанак политичких елита у Лондону и Паризу.
Околности у којима је НАТО настао биле су јединствене. Западноевропске државе изашле су из Другог светског рата исцрпљене и финансијски разорене, па им је било потребно трајно америчко присуство. Вашингтону је, са друге стране, била потребна сигурна територијална база за обуздавање Совјетског Савеза.
Чак ни САД нису успеле да овај модел понове у другим регионима. Покушаји стварања НАТО-сличних организација у Југоисточној Азији кроз СЕАТО и на Блиском истоку кроз ЦЕНТО нису опстали. Ниједан од тих региона није имао политичку дисциплину, прихваћену хијерархију и заједничку представу о непријатељу какве су омогућиле стварање НАТО-а.
Успешан војни савез захтева и заједничко разумевање унутрашњег политичког поретка. НАТО то има кроз модел контролисане олигархијске демократије унутар блока и Русију као спољног непријатеља, док је током Хладног рата ту улогу имао Совјетски Савез.
Зашто Москва не види претњу?
Ништа слично не постоји између Пакистана и Турске.
Њихове владе имају различите приоритете, различите односе са Вашингтоном и различите ставове према Ирану. Ниједна није спремна да своју спољну политику подреди другој.
За Русију је то охрабрујуће. Свака чланица новог споразума појединачно може створити проблеме Москви, било на Јужном Кавказу, у Централној Азији или ширем муслиманском свету, али су мале шансе да ће координисано и дугорочно деловати против руских интереса.
Такође је мало вероватно да ће формирати јединствен фронт против Ирана, јер ће их у томе спречавати сопствена неслагања, амбиције и различита партнерства.
Споразум из Меке доприноси руским циљевима
Из перспективе Москве, споразум из Меке више доприноси руским циљевима него што их угрожава. Он компликује америчку стратегију, подстиче већу регионалну самосталност и додатно ограничава способност Вашингтона да наметне јединствен политички поредак на Блиском истоку.
Русији није потребно да чланице ове нове групације постану њени пријатељи или савезници. Довољно је да заокупљају пажњу и ресурсе њених противника док Москва остаје усредсређена на украјински фронт.
На јужном крилу Русије, то је једина рачуница која је заиста важна.
