Slikar Paja Jovanović bio je akademik duže od 60 godina, što je verovatno svojevrstan rekord. Akademik nije samo titula koja se dodeljuje za naučna dostignuća ili stručnost, već pre svega priznanje za doprinos naciji u određenoj oblasti.
Paja Jovanović dao je doprinos formiranju i razvoju kolektivnog sećanja i samosvesti pojedinca bez presedana. Mnogi naši cenjeni umetnici nisu ni izbliza ostvarili takav uticaj na kristalisanje bića nacije i njenog zajedničkog identiteta, u trenutku kada je to bilo najpotrebnije ponovo rođenoj državi i narodu.
Njegove slike, poput „Krunisanja cara Dušana” i „Takovskog ustanka”, postale su arhetipovi našeg identiteta. Iskustvo njegovih slika i umetničkih impulsa nose i oni koji nikad nisu videli nijedno njegovo originalno delo. Pre više od 100 godina stotine hiljada kvalitetnih reprodukcija njegovih slika krasile su, gotovo kao ikone, bezmalo svaki dom u Srbiji, ulivajući novu nadu i tamo gde je parče proje predstavljalo gozbu. Naprosto, vrhunska umetnička iskustva, kada postanu ponavljani doživljaj, postaju nova sekvenca kulturnog DNK koja se prenosi potomstvu. Zato će uticaj Jovanovićevog dela trajati koliko i nacija koja ga je iznedrila.
Sigurno je da je ambicioznim umetnicima koji su došli posle Jovanovića bilo nepodnošljivo hladno u njegovoj senci. Likovna kritika trudila se, na brojne lukave načine, da umanji značaj njegovog umetničkog rada, svodeći ga na „slikara ulepšanog sveta”, predstavnika prevaziđenog akademizma ili građanskog slikarstva. Sve se, zapravo, svodi na tvrdnju da kao umetnik nije pratio modernističke tokove Evrope, dok se njegov nacionalni doprinos sistematski prećutkuje. To je isto kao kada bi se tvrdilo da je istorija moderne umetnosti za jednu naciju važnija od njene sopstvene istorije.
Danas su u modi psiholozi i razni treneri ličnog razvoja koji ljude uče kako da se pokrenu, steknu snagu i samopoštovanje. A mnogo ranije naš likovni kritičar Laza Trifunović napisao je da je Paja Jovanović prvi srpski slikar koji je na svojim portretima prikazao nove ljude novog doba – samosvesne, hrabre i odlučne, nimalo nalik onoj gubitničkoj senci koja se oseća na portretima sjajnih majstora pre njega, na kojima se prepoznaju vekovna trauma ropstva i nesigurnosti. Bila je to svojevrsna psihoterapija pre Frojda: ljudi su pred Jovanovićevim portretima usvajali izraz lica pobedničke odlučnosti. Takve predstave postale su jedan od temelja opstanka nacije, na kojima stojimo i danas.
Danas imamo niz akademika iz oblasti likovnih i vizuelnih umetnosti čija imena većina građana ne zna, a kamoli njihova dela i doprinos kulturi i naciji koja ih izdašno finansira. Čini se da su u poslednjim decenijama najviše hvaljeni umetnici upravo izvršioci postmodernih mantri o „preispitivanju likovnih dometa”. U prevodu, to često znači potkopavanje i razaranje likovnosti kao funkcionalnog koda koji pokreće ljude, uz proizvodnju sadržaja koji, umesto da razvija, hendikepira kritičko mišljenje. Umetnik svojom darovitošću stvara darove kojima otključava skrivenu darovitost običnih ljudi i menja ih. To je, možda, najkraći opis egzistencijalno važnog mehanizma kojim umetnost pokreće duhovnu evoluciju ljudske vrste.
Postmoderna, po ovom viđenju, radi upravo suprotno. Uz globalni obrazovni sistem koji proizvodi mediokritete i zatrpavanje uma digitalnim, često neupotrebljivim informacijama, čovek postaje sve predvidljiviji, upravljiviji i poslušniji, a neko bi želeo da na kraju postane i prevaziđen. Samo nas iskustvo umetnosti, kao svojevrsna masovna duhovna vakcina, može pripremiti za nastupajući „rat svetova”, u kojem sebe moramo naoružati jedinom prednošću koju imamo – kreativnom intuicijom i divergentnim, intuitivnim mišljenjem i delovanjem – kako bi svet ponovo postao svet suverenih ljudi.
Tomislav Suhecki, slikar
