Иза назива који данас звуче као историјске занимљивости у Истанбулу, крије се болна истина о присилном расељавању и тешком животу српског становништва након пада Београда 1521. године. Оно што се понекад приказује као обична миграција, у стварности је било организовано депортовање целокупног српског живља које је султан Сулејман Величанствени спровео ради остваривања сопствених циљева.
Слом Београда и присилно протеривање Срба
Након два месеца жестоког отпора огромној војсци од 100.000 људи, измучени браниоци Београда предали су град тек када су остали без икаквих средстава за борбу. Док су Мађари пуштени, султан Србима није дозволио да остану на својим огњиштима. Почетком септембра 1521. године, српско становништво је под јаком војном стражом присилно поведено на далеки пут ка Цариграду, остављајући за собом сву своју имовину.
Безобзирна уцена хришћанским светињама
Као додатан терет за прогнани народ, султан је показао велику хладнокрвност према њиховим верским осећањима. Када су Срби са собом понели своје највеће светиње – мошти Свете Петке, царице Теофане и чудотворну икону Богородице — Сулејман их је практично одузео. Од грчког патријарха је безобзирно затражио чак 12.000 дуката за откуп ових реликвија, отворено претећи да ће их у супротном бацити у море.
Искоришћавање радне снаге и статус робља
Главни мотив за довођење Срба у престоницу Османског царства био је прагматичан – султану је била потребна способна радна снага. Срби су доведени са статусом робља да би одржавали запуштени византијски систем водоснабдевања, будући да су имали искуства са сличним системима у Београду.
Расељени су на две локације: унутар градских зидина и у шуму изван града, која је по њима добила назив Београдска шума. Иако извори помињу одређене бенефиције, попут строге забране лова и сече дрвећа у том делу шуме, те мере нису уведене због бриге за српски народ, већ да би се по сваку цену заштитили извори пијаће воде за потребе Истанбула. Свако неношење правила кажњавало се смрћу.
Векови изолације и коначно нестајање
Живот у изолацији и тежачки рад оставили су трајне последице. Крајем 19. века, због појаве заразне болести, турске власти су потпуно срушиле Српско село у шуми како би спречиле ширење заразе преко воде, чиме су избрисани материјални трагови њиховог вековног боравка.
Срби који су живели код Београдске капије доживели су судбину постепене и потпуне асимилације. Опкољени већинским становништвом и одвојени од матице, временом су изгубили свој језик и национални идентитет. Када су српски научници попут Стојана Новаковића и Александра Дерока касније обилазили ова места, затекли су само неколико икона са српскословенским натписима и неме топониме као једине сведоке велике историјске неправде и прогонства српског народа из Београда.
