Нова анализа здравствених података британских ратних беба показује да је ограничење шећера у првих 1.000 дана живота смањило ризик од рака јетре за чак 69 одсто и успорило биолошко старење. Јануара 1940. године Уједињено Краљевство се суочило са озбиљним проблемом. Немачки напади на теретне бродове претили су да изазову екстремну несташицу хране и тако изгладњивањем приморају нацију на предају. Преко ноћи је уведено строго рационалисање хране, чиме је ограничена количина одређених намирница које су грађани могли да купе, укључујући и основне кухињске намирнице попут шећера. Деценијама и целим животима касније, испоставило се да су дугорочни ефекти тог принудног смањења уноса шећера током Другог светског рата драматично побољшали здравље читаве генерације ратних беба, показују најновија истраживања.
У новом раду објављеном у научном часопису PNAS, истраживачи су анализирали здравствене податке 64.761 особе рођене у Великој Британији између 1951. и 1956. године, користећи информације из студије UK Biobank. Рационалисање употребе шећера нагло је прекинуто у септембру 1953. године, након чега се просечна потрошња брзо удвостручила. Фокусирајући се на период 1951–1956. који обухвата ову прекретницу, истраживачи су успели да упореде здравствено стање одраслих беба које су својих првих 1.000 дана живота (од зачећа до друге године) провеле под рестрикцијама шећера са онима рођеним непосредно након тога. Ово није први пут да су се научници окренули овом историјском догађају и јединственим подацима које он пружа. Претходне студије су показале да су бебе које су живеле уз ограничен унос шећера имале нижи ризик од хроничних болести и Алцхајмерове болести, као и боље кардиоваскуларно здравље. Нова студија, коју су спровели здравствени економисти Чен Џу са Пољопривредног универзитета у Кини и Веилонг Џанг са Универзитета у Кембриџу, даје одговор и на питање утицаја шећера на канцер, показујући значајно смањење инциденце рака код особа чији је унос шећера био ограничен у раном детињству. Иако ове бебе и њихови родитељи нису морали да се боре са савременим рекламама и препуним рафовима супермаркета који маме све слађом храном, налази пружају јасан увид у то како шећер утиче на здравље.
У поређењу са бебама које нису искусиле рестрикцију шећера, оне чији је унос био ограничен током првих 1.000 дана живота имале су 69 одсто нижи ризик од развоја рака јетре у одраслом добу, 52 одсто нижи ризик од рака простате, 41 одсто нижи ризик од рака плућа, 40 одсто нижи ризик од рака дебелог црева и 36 одсто нижи ризик од рака дојке. Бебе из периода рационализације такође су имале дуже теломере, заштитне капе на крајевима хромозома које чувају генетски материјал и повезане су са дуговечношћу. Према речима истраживача, дужина теломера код ових особа одговарала је око 2,2 године споријем биолошком старењу, што сугерише да су током читавог живота стариле спорије и уживале боље опште здравље.
Још једно занимљиво откриће јесте да су ове особе задржале здравије прехрамбене навике чак и у одраслом добу.
„Групе које су живеле у периоду рестрикција троше мање шећера, једу мање количине хране и одржавају здравију и разноврснију исхрану чак пет деценија након завршетка те политике”, наводе истраживачи. Иако не можемо бити у потпуности сигурни зашто је то тако, научници имају неколико теорија.
„Ниво слаткоће којем су људи изложени веома рано у животу може дугорочно обликовати њихов укус”, објаснио је Џанг.
Према његовим речима, чини се да делују два механизма. Један је биолошки, јер рана исхрана може обликовати развој метаболизма, органа и имуног система. Други је бихевиорални што значи да склоност ка мање слаткој храни, формирана у раном добу, чини да то постане навика за цео живот. Иако је ово била опсервациона студија, истраживачи тврде да специфични услови укидања рестрикција пружају врсту „узрочно-последичних доказа” који повезују унос шећера у раном детињству са ризиком од рака у одраслом добу.
