Оливера Катарина слободно се може назвати последњом великом дивом ових простора. Жена чија је лепота одузимала дах, а раскошни таленат оставио траг који време не може да избрише. Била је глумица, певачица, уметница ван свих калупа и јединствена појава која је спајала ватрену балканску страст и софистицирани европски гламур. Њена харизма није познавала границе, а њен глас био је попут стихије која је освајала и најхладнија срца.
Тријумф у Кану и магија „Скупљача перја“
Прекретница у њеној каријери и моменат који ју је златно уписао у историју светске кинематографије догодио се 1967. године са филмом „Скупљачи перја“ редитеља Александра Саше Петровића. Улога кафанске певачице Ленке била је суђено место за Оливеру – у њој је спојила дивљу страст, трагику, лепоту и онај гипски, раскошан глас који пара груди.
Када је филм тријумфално освојио Велику награду жирија на Фестивалу у Кану, Оливера Катарина је постала апсолутна сензација Кроазете. Током фестивалских дана, уживо је певала у чувеним канским кабареима и салонима, где је француска публика остала ошамућена њеним извођењем песме „Ђелем, ђелем“. Својом фаталном појавом и магијом којом је зрачила, у потпуности је засенила многе тадашње холивудске и европске звезде. Док су јој гиганти попут Кирка Дагласа и Шарла Азнавура задивљено аплаудирали, чувени италијански редитељ Федерико Фелини остао је зачаран њеном исконском лепотом.
Париз у њеним ногама и дивљење светске елите
Након Канског тријумфа, свет јој је легао под ноге. Оливера је постала прва уметница са Балкана која је освојила Париз на тако грандиозан начин. Њени наступи у Клод Лелушовом филму и чувеној париској дворани „Олимпија“ прерасли су у чисту легенду. Певала је чак 72 пута заредом у овом хришћанском храму светске музике, а карте су биле распродане недељама унапред. Париска штампа писала је о њој као о „српској Жозефини Бокер“ и „најлепшој балканији свих времена“.
Њена магија није знала за међе. Салвадор Дали је био толико фасциниран њеном снагом и лепотом да је клечао пред њом, називајући је оличењем исконске женске енергије. Дански краљ Фредерик IX и престолонаследници разних европских династија с усхићењем су присуствовали њеним концертима, одушевљени начином на који је исткала спајање српских изворних песама и страствених ромских романси. Певала је тако да су и они који нису разумели ни реч нашег језика плакали у публици – јер њен глас није био само тон, већ чиста, сирова емоција, боп и снага каква се рађа једном у веку. Чак је и Јосип Броз Тито остао опчињен њеним уметничким даром, редовно тражећи да пева на његовим свечаним пријемима.
Трновит пут, забране и тихи одлазак
Ипак, судбина великих, непоновљивих уметника често носи трагичан печат. Након година незапамћеног сјаја, уследиле су деценије тишине, бојкота и суровог заборова. Због свог пркосног карактера, непоколебљивих ставова и одбијања да прави компромисе са тадашњим политичким и естрадним моћницима, Оливера је систематски потискивана са сцене.
Уклоњена је са телевизијских екрана, њени концерти су отказивани преко ноћи, а врата домаћих филмских студија за њу су остала затворена. Жена која је пунила највеће дворане у Паризу, Њујорку и Токију, у сопственој земљи постала је тиха жртва сујете и политичких ветрова. Своје последње деценије провела је скромно и у готово потпуној самоћи у Београду, суочена са материјалним недаћама и забоправом друштва које је некада пред њом клечало. Али ни у тим мрачним годинама није молила нити се жалила – задржала је своје краљевско, поноснo држање до самог краја, подсећајући да истинска дива то остаје и када утоне у мрак.
„Била сам падалица, звезда која пада, али сам оставила дубок и неизбрисив траг.“ – говорила је у ретким интервјуима у позним годинама.
Вечни сјај бесмртне диве
Оливера Катарина нас је напустила, али њен глас у песмама „Ђелем, ђелем“, „Нишка бања“ и „Шумадијо“, њен пркосни, дубоки поглед са филмског платна и њена непоновљива елеганција остају вечно уписани у сам врх српске и светске културе.
Отишла је последња права дива – достојанствена, трагична, величанствена и бесмртна. Препородила је песму, задивила планету и оставила нас да јој се заувек са страхопоштовањем дивимо.
