Moderne srpske države nastale tokom 19. veka, Srbija i Crna Gora, prolazile su kroz teške periode izgradnje, ukliještene između velikih carstava. Sudbinu srpskog naroda i njegovih država u velikoj meri je određivao položaj Balkana kao mosta između Evrope i Azije. Međusobni nesporazumi, dinastički antagonizmi i spoljni uticaji stvarali su klimu uzajamnog nepoverenja. Ipak, uprkos svim iskušenjima, narod je snažno osećao sudbinsku povezanost i pripadnost istom nacionalnom biću.
Prvi koraci ka saradnji: Karađorđe i Njegoš
Ideja o obnovi srpske države i sveopštem ustanku sazrevala je krajem 18. veka. Tokom Prvog srpskog ustanka, vožd Karađorđe Petrović je 1806. godine uputio pismo crnogorskom vladici Petru I Petroviću Njegošu. Pozvao ga je na zajedničku borbu za oslobođenje, naglašavajući zajedničko poreklo i krv. Nažalost, tadašnje teške okolnosti nisu dozvolile spajanje dveju vojski.
U vreme Petra II Petrovića Njegoša, knez Miloš Obrenović je težio tešnjoj saradnji, ali je konkretna vojna akcija izostala, pa je svaka strana prema Osmanskom carstvu nastupala zasebno. Ilija Garašanin je u svom čuvenom „Načertaniju” 1844. godine zacrtao nacionalni program u kome je Srbija viđena kao logičan centar ujedinjenja. Iako Cetinje nije bilo potpuno blagonaklono prema tom planu, Srbija je kao ekonomski jača država redovno pomagala Crnu Goru novčanim sredstvima za vojne potrebe.
Proglašenje kneževine i dinastičko rivalstvo
Nakon Njegoševe smrti 1852. godine, Crna Gora prelazi sa teokratske uprave na svetovnu i postaje kneževina na čelu sa Danilom I Petrovićem. Formiranje druge srpske države bilo je istorijska nužnost, pre svega zbog teritorijalne razdvojenosti. Međutim, to je dovelo i do pojave rivalstva između Beograda i Cetinja oko prvenstva u oslobodilačkom pokretu.
Iako je knez Danilo zagovarao „bratsko jedinstvo”, ubrzo su usledile zamerke Srbiji zbog izostanka vojne pomoći tokom ratova sa Turcima (1852–1853). Treba imati u vidu da su dve države imale potpuno različite geopolitičke pozicije i bile razdvojene jakim turskim garnizonima u Novopazarskom sandžaku. Dok je Srbija vodila diplomatsku politiku „hladne glave” usmerenu na širenje autonomije, Crna Gora je zbog svoje neprestane borbenosti dobila oreol vodećeg slobodarskog ognjišta.
Era knjaza Nikole i spoljnopolitički zaokreti
Dolaskom knjaza Nikole Petrovića na presto počeo je najturbulentniji period srpsko-crnogorskih odnosa. Tokom njegove duge vladavine u Srbiji se promenilo čak pet vladara. Pod uticajem Rusije, postignut je tajni sporazum između kneza Mihaila Obrenovića i knjaza Nikole, koji je predviđao ujedinjenje dve kneževine. Prema tom dogovoru, Nikola je čak pristao da se odrekne prestola u korist Mihaila radi višeg nacionalnog cilja.
Ipak, pogibija kneza Mihaila i kasnija politička previranja promenili su spoljnopolitički kurs. Srbija se za vreme kralja Milana privremeno okrenula Austrougarskoj, dok je Crna Gora ostala glavni oslonac Rusije na Balkanu. Kako bi opstao na siromašnom kršu, knjaz Nikola je neretko vodio pragmatičnu, pa i tajnu diplomatiju sa Bečom i Stambolom, što je povremeno izazivalo oštre osude u Srbiji, naročito tokom Hercegovačkog ustanka.
Uprkos političkim trvenjima, vladarskim sujetama i diplomatskim igrama velikih sila, Srbija je redovno pomagala Crnu Goru u godinama suše i gladi. Temelj odnosa dveju država tokom 19. veka činio je narod koji je, bez obzira na granice i dinastije, delio istu oslobodilačku viziju i istorijsku sudbinu.
