Модерне српске државе настале током 19. века, Србија и Црна Гора, пролазиле су кроз тешке периоде изградње, уклијештене између великих царстава. Судбину српског народа и његових држава у великој мери је одређивао положај Балкана као моста између Европе и Азије. Међусобни неспоразуми, династички антагонизми и спољни утицаји стварали су климу узајамног неповерења. Ипак, упркос свим искушењима, народ је снажно осећао судбинску повезаност и припадност истом националном бићу.
Први кораци ка сарадњи: Карађорђе и Његош
Идеја о обнови српске државе и свеопштем устанку сазревала је крајем 18. века. Током Првог српског устанка, вожд Карађорђе Петровић је 1806. године упутио писмо црногорском владици Петру I Петровићу Његошу. Позвао га је на заједничку борбу за ослобођење, наглашавајући заједничко порекло и крв. Нажалост, тадашње тешке околности нису дозволиле спајање двеју војски.
У време Петра II Петровића Његоша, кнез Милош Обреновић је тежио тешњој сарадњи, али је конкретна војна акција изостала, па је свака страна према Османском царству наступала засебно. Илија Гарашанин је у свом чувеном „Начертанију” 1844. године зацртао национални програм у коме је Србија виђена као логичан центар уједињења. Иако Цетиње није било потпуно благонаклоно према том плану, Србија је као економски јача држава редовно помагала Црну Гору новчаним средствима за војне потребе.
Проглашење кнежевине и династичко ривалство
Након Његошеве смрти 1852. године, Црна Гора прелази са теократске управе на световну и постаје кнежевина на челу са Данилом I Петровићем. Формирање друге српске државе било је историјска нужност, пре свега због територијалне раздвојености. Међутим, то је довело и до појаве ривалства између Београда и Цетиња око првенства у ослободилачком покрету.
Иако је кнез Данило заговарао „братско јединство”, убрзо су уследиле замерке Србији због изостанка војне помоћи током ратова са Турцима (1852–1853). Треба имати у виду да су две државе имале потпуно различите геополитичке позиције и биле раздвојене јаким турским гарнизонима у Новопазарском санџаку. Док је Србија водила дипломатску политику „хладне главе” усмерену на ширење аутономије, Црна Гора је због своје непрестане борбености добила ореол водећег слободарског огњишта.
Ера књаза Николе и спољнополитички заокрети
Доласком књаза Николе Петровића на престо почео је најтурбулентнији период српско-црногорских односа. Током његове дуге владавине у Србији се променило чак пет владара. Под утицајем Русије, постигнут је тајни споразум између кнеза Михаила Обреновића и књаза Николе, који је предвиђао уједињење две кнежевине. Према том договору, Никола је чак пристао да се одрекне престола у корист Михаила ради вишег националног циља.
Ипак, погибија кнеза Михаила и каснија политичка превирања променили су спољнополитички курс. Србија се за време краља Милана привремено окренула Аустроугарској, док је Црна Гора остала главни ослонац Русије на Балкану. Како би опстао на сиромашном кршу, књаз Никола је неретко водио прагматичну, па и тајну дипломатију са Бечом и Стамболом, што је повремено изазивало оштре осуде у Србији, нарочито током Херцеговачког устанка.
Упркос политичким трвењима, владарским сујетама и дипломатским играма великих сила, Србија је редовно помагала Црну Гору у годинама суше и глади. Темељ односа двеју држава током 19. века чинио је народ који је, без обзира на границе и династије, делио исту ослободилачку визију и историјску судбину.
