На први поглед, ситуација око Ирана изгледа као да се Доналд Трамп нашао у ћорсокаку и политички и геополитички. Оно што је требало да буде брза и одлучна демонстрација америчке снаге претворило се у дуготрајан, скуп и политички ризичан сукоб који му све више ствара проблеме код куће. Пред мидтерм изборима Трампу је преко потребан мир који бар личи на победу. Не треба му само прекид ватре, већ наратив о успеху: да је Иран „укроћен“, да су амерички интереси заштићени и да је његова администрација показала снагу без бесконачног рата. Такав исход би му помогао да смири растући раскол унутар МАГА покрета, где део базе све отвореније критикује било какво ново уплитање на Блиском истоку. Нарочито је оштра критика да ово није амерички рат већ израелски рат и да Америка служи интересима Израела.
Многи његови бирачи очекују да се фокус преусмери на унутрашње проблеме – миграције, економију, границу – а не на још један скупи војни ангажман.
Проблем је што Иран није спреман да му пружи такав „мирни тријумф“. Техеран се понаша као тврд орах који је спреман да плати цену коју би већина других режима сматрала неприхватљивом. Уместо да се преда или прихвати понижавајуће услове, Иран одговара асиметрично, задржава способност да нанесе штету и одбија класику дипломатског повлачења. Резултат је пат-позиција: Америка ни не напредује одлучно, тактички се повлачи иза база у региону и арапи се буне јер се осећају остављеним на цедилу но Америка се не повлачи из рата. Сукоб осцилира од отвореног до привременог затишја. Сукоб тиња, трошкови расту, а политичка добит за Трампа изостаје.
Док Иран трпи ударе, главни терет на терену сносе арапске земље у региону. Оне су изложене иранским одмаздама, ракетним нападима и нестабилности, док је Израел тренутно релативно ван директног сукоба. Америка, са своје стране, делује као да је заглављена – нема јасне победе, нема чистог повлачења, само континуирани притисак који не доноси брзе политичке поене.
Управо због тога се ствара утисак да је Трамп ухваћен у замку рата за који није планирао да траје дуже: политички му треба мир који личи на успех, а Иран му тај мир одбија да пружи по цени коју би Вашингтон сматрао прихватљивом. Сваки дан продуженог сукоба повећава ризик да се унутар конзервативне базе додатно продуби раздор, а да мидтерм кампања буде оптерећена сликом америчког председника који није успео да „заврши посао“ на Блиском истоку.
Међутим, ако погледамо игру на вишем нивоу, изнад Трампових мука око избора и побуне у МАГА покрету или изнад тренутне реалност где је Иран и даље на ногама а Американци се повлаче из Залива ствари делују сасвим другачије. Сукоб на Блиском истоку одговара Америци на више нивоа истовремено. Трамп као и други председници уосталом није аутономни актер вођен искључиво сопственом базом, већ функционише као кризни менаџер унутар шире глобалистичке елите и задате агенде: с једне стране пацификује конзервативце код куће нудећи им илузију снаге и одлучности, а с друге стране у свету генерише хаос и сукобе који Америци дају већи маневарски простор, док ривале држе заузетим сопственом муком.
Хаос, па чак и економски крах и блокада нафте, Америци нису нужно штетни у мери у којој погађају друге. Напротив, таква нестабилност постаје инструмент притиска и уцена према ривалима али и савезницима..
Блокада Oрмушког мореуза, кроз који пролази око петине светске нафте, аутоматски дигне цене енергије и створи ланчану нестабилност. За Сједињене Америчке Државе то није ни приближно опсасност истог реда као за њене ривале и партнере. Америка је последњих година постала нет-извозник енергената захваљујући шејл револуцији или производњи нафте из шкриљаца. Домаће производње нафте и гаса су довољне да ублаже удар, а амерички произвођачи (који контролишу и добар део нафте ван САД) чак могу да профитирају од виших цена на светском тржишту.
Док Кина, Индија, Јапан, Јужна Кореја и велики део Европе остају тешко зависни од заливске нафте, Вашингтон задржава маневарски простор. Геополитички, ово отвара неколико корисних линија: притисак на Кину, чији увоз енергената кроз Хормуз директно угрожава економски раст и стратегију „Појаса и пута“; утицај на Индију, Јапан и Европу, које трпе инфлациони шок и ризик од рецесије, што Вашингтон може да користи као инструмент уцене или условљавања; контролу темпа кризе, јер Америка није приморана да одмах „реши“ проблем већ може да дозволи да тензије и сукоб траје контролисаног интензитета док ривали троше ресурсе и доводи до нестабилности економске а можда и друштвене. Јер док су други заокупљени енергетском кризом, мање су у стању да искористе евентуалне америчке унутрашње слабости.
Осим тога, ни Израелу ни Америци није нарочито жао Арапа који су на удару Ирана, а који су по њиховом виђењу „дигли главу“ и почели да воде самосталнију политику но што би желели у Америци и Израелу (тако нпр Саудијц имају и нуклеарне амбиције). Стога је јасно што је Америка свесно изазвала огорчен сукоб са Ираном (без обзира колико то одговара Израелу и израелском лобију у САД). Шта су могли очекивали ако обезглаве врх Ирана? Блокада Хормуза била је одговор под један. Садашњем ајатолаху Хамнејију побијен је већи део породице, бројни рођаци и пријатељи – ту више нема повратка на старо и класичну дипломатију. Мостови су спаљени намерно да се сукоб не би пребрзо завршио као претходне године.
Пре свега блокада Ормуза угрожава првог ривала – Кину – јер зависи од нафте из Залива. У истом контексту треба гледати и притиске на Венецуелу и ударе на руске нафтне капацитете: све су то потези који сужавају алтернативне изворе енергије за оне који нису под америчком контролом. Затим енергетски хаос погађа и друге велике економије, осим САД. Америка сада може да условљава друге овим сукобом или да иде на глобалну кризу онда када њој то одговара и на начин који јој одговара.
Кина и Русија су у свему овоме очекивано пасивне. Уместо да пруже Ирану снажну заштиту или да отворено изазову Америку и Израел, оне им практично дају одрешене руке. Њихова уздржаност додатно олакшава Вашингтону и Тел Авиву да воде операције без страха од директне конфронтације са Кином и Русијом, чиме се још више појачава амерички маневарски простор. Русија не жели да смета Америци око Ирана да не би угрозила позиције у САД иако су преговори око Украјине пропали по речима државног секретара Рубија. Кина води своју опрезну и калкулатску политику и невероватно би било да се она војно или стратешки умеша у сукоб на страни Ирана.
Уколико су у Вашингтону свесни да долази озбиљнија криза унутар саме Америке а сигурно јесу, логика је јасна: пале сукобе и шире хаос како нико не би искористио ту прилику да ојача на рачун Сједињених Држава док су оне у проблему или се баве својим унутрашњим стварима. Ривали морају да троше енергију, новац и политички капитал на гашење пожара које Америка држи под контролом или барем под утицајем. Све то, краткорочно или дугорочно, ради посао данас, а припрема терен и за много озбиљније ствари које тек долазе.
Док се на површини чини да је Трамп заглављен у рату који није желео да оволико траје, на дубљем нивоу сукоб функционише као стратешки алат: он прави проблеме другима, троши ривале, ствара полуге уцене и одржава Америку у позицији онога ко одређује темпо и интензитет глобалне нестабилности. Трамп је у првом мандату имао само мисију да популистички пацификује америчку средњу класу и конзервативце који су били на удару реформи и глобалистичке агенде. Сада је добио значајнију позицију кризног менаџера како у САД тако и у свету где прави на први поглед насумичне кризе и сукобе али које су део шире стратегије глобалне дестабилизације. Удар на Венецуелу, рат са Ираном игре око Гренланда и сукоб у Украјини су део плана светског геоенергетског сукоба из кога Америка треба да изађе јача или барем да то ривали не искористе да не ојачају превише.
Америлка елита верује да је вишегодишеи рат у Украјини довољно ослабио Русију и да ју је избацио из игре и америчка национална стратегија Русију ни не види као претњу. Тренутна дешавања у Ирану или око Венецуеле или на далеком истоку су део припрема на економске ударе по Кини која треба да се дисциплинује и да се врати на фабричка подешавања а то је да буду западни производни погон без стратешких амбиција.
