Борислав Михајловић Михиз, књижевни критичар и драмски писац, рођен је на данашњи дан, 17. октобра 1922. године, у Иригу. Српску књижевност и позориште обележио је својим драмама, књижевним критикама и препознатљивим хумором.
Одрастао је уз оца Гојка, свештеника и пчелара, и мајку Вукосаву, пореклом из виноградарске породице из Лединаца. Школовање у Карловачкој гимназији донело му је класично образовање, али и прве сусрете са коцком. Његове године у Срему прекинуо је рат, који га је приморао да напусти завичај и живот настави у Београду.
Педесетих година, као критичар НИН-а, подржавао је модернисте и књижевну вредност стављао испред идеолошке подобности. Писао је о Андрићу, Радичевићу, Божићу и Маринковићу, непосредно и оштро, без академске уздржаности. Због дружења са Милованом Ђиласом, некадашњим високим комунистичким функционером који је постао критичар тадашње власти, удаљен је из редакције. Професионални пут наставио је у Библиотеци Матице српске, затим је био уметнички директор Авала филма и радио у издавачкој кући „Просвета“.
Као драмски писац истакао се делом „Бановић Страхиња“, у којем је епску причу преточио у драму о милости и моралним изборима. За њу је добио Стеријину награду и награду „Марин Држић“, а њена вредност потврђена је дугим животом на сцени.
У књизи „Аутобиографија о другима“ Михиз је кроз сећања на пријатеље и савременике описао и време у којем је живео. Писао је о сусретима младих београдских интелектуалаца, летовањима у Ровињу и кафанским разговорима уз карте и цигарете. Његову личност обележавале су противречности: био је свештенички син који није држао придике и патриота који је о националним темама говорио са иронијом, без узвишених речи. Горко виђење прошлости сажео је тврдњом да историја није учитељица живота, већ смрти.
Преминуо је 15. децембра 1997. године у Београду, а сахрањен је у Иригу, у гробници својих родитеља. Више од четврт века касније, његова књижевна заоставштина сведочи о доследности аутора за кога су слобода мишљења, искреност књижевног суда и одговорност према језику биле нераздвојне.
Пише: Стефан Богдановић





