Данас, када на друштвеним мрежама наиђете на снимке Милке Перић са Удбине, најчешће ћете наићи на смијех. Њене реченице, попут оне легендарне „Ено сунца, удара ми право у очи”, извучене из контекста, постале су вирални хитови, мимови и предмет забаве широких народних маса.
Иако тај смијех углавном није био злонамјеран – људи су у њој видјели симпатичну, помало ексцентричну старицу која на чудан начин коментарише свакодневицу – мало ко је иза те медијске слике „дворске луде” желио да види стварну, дубоку и претешку судбину једне личке жене.
И док су је хрватски медији и шира јавност представљали искључиво као локално редикулизовано „чудо”, потпуно прећуткујући њен идентитет и поријекло (што у свијету забаве ионако није важно), Милка је у себи носила причу која превазилази сваки филмски сценарио. Причу о невјероватном српском инату, опстанку и храбрости која се граничи са лудошћу.
Глава у торби: Повратак у пакао августа 1995. године
Сви знамо за август 1995. године, за колоне, сузе и егзодус српског народа из Крајине. Милка је тада, као и стотине хиљада других крајишких Срба, избјегла и стигла у Бањалуку. Али, док је већина спасавала живу главу тражећи трајни спас, Милка је издржала свега десетак дана.
Док је злочиначка војна операција „Олуја” практично још трајала, а на терену се спроводила акција чишћења позната као „Олуја-Обруч” – током које су крајем августа масовно страдавали преостали Срби по забитим и одсјеченим далматинским и личким селима – Милка је донијела сулуду одлуку. Паковала се и кренула назад. Сама.
Замислите ту сцену: враћате се пјешке на своје огњиште док око вас још увијек тињају запаљене куће, док трају пљачке, а наоружане групе патролирају тереном. То није била само храброст; то је био чин човјека који је одавно раскрстио са страхом од смрти, носећи сопствену главу у торби само да би дисао ваздух свог завичаја.
Милка Перић је тако постала можда и први, потпуно неформални српски повратник у опустошену Крајину.
Живот који је никада није мазио
Њена чудна нарав и каснија психичка нестабилност нису дошле саме од себе. Оне су биле одбрамбени штит од претешког живота. Са само 13 година изгубила је мајку, а отац се убрзо поново оженио, остављајући је да прерано одрасте. Већ са 16 година почела је да ради најтеже физичке послове у пилани, живећи у радничким баракама и радећи раме уз раме са одраслим мушкарцима у суровим условима.
Након рата, своје посљедње деценије провела је у потпуној биједи, у рушевним објектима без струје и воде, скупљајући ствари које су други бацали. Одбијала је помоћ, одбијала је смјештај у дому за старе. Жељела је само своју слободу и своју Лику, онакву какву ју је она у својој глави замишљала.
Отишла је тихо, како живе само усамљени хероји
Када је преминула – сама, у тишини, заборављена од свих оних који су се годинама смијали њеним снимцима на Јутјубу – угасио се један од посљедњих аутентичних чувара личког крша.
Милка за собом није оставила материјално богатство, али је оставила лекцију о томе шта значи љубав према родној груди.
Она није била само интернет хит. Била је симбол страдања, незамисливе храбрости и тихе трагедије крајишких Срба. Нека јој је вјечна слава и покој дуго мученој души.
