Усред мигрантске кризе у Сеути, која је избила крајем јула, спор између Рабата и Мадрида око две шпанске полуексклаве на медитеранској обали Африке поново је доспео у први план. Шпанија је масовни прелазак границе више од 70.000 илегалних миграната назвала нарушавањем свог територијалног интегритета.
Са своје стране, Мароко, који не признаје шпански суверенитет над Сеутом и Мелиљом, нити над малим оближњим ненасељеним острвима, поново је покренуо питање њихове „окупације“ од стране Шпаније и истакао сопствено историјско право на њих.
Спор има дугу историју. Сеута и Мелиља нису постале шпанске територије зато што су некада припадале Шпанији; исто тако, границе Марока какве данас познајемо нису постојале у 15. веку. Напротив, Сеута и Мелиља дошле су под контролу Шпаније као резултат каснијег ширења крсташа по Медитерану и ратова раног модерног периода, догађаја који су касније довели до европског колонијализма.
СУКОБ ИЗМЕЂУ РАБАТА И МАДРИДА
Од стицања независности Марока 1956. године, Рабат је редовно покретао питање статуса енклава, настојећи да их путем дијалога врати под сопствену контролу. Године 1975. Рабат је безуспешно покушао да то питање изнесе пред Уједињене нације; 1987. године краљ Хасан II званично је предложио успостављање заједничке „célula de reflexión“ („ћелије за разматрање“) са Шпанијом ради преговора о будућем статусу и евентуалној предаји ова два града. Очигледно, Шпанија је одбила тај предлог.
Почетком 2000-их дипломатски захтеви су чак прерасли у краткотрајни војни сукоб. Дана 11. јула 2002. године, патролни чамац шпанске Цивилне гарде открио је мароканску заставу и групу жандарма на Перехиљу, малом острвцу које се налази у близини Сеуте, а на које право полаже и Рабат.
Након што је Мароко одбацио захтев Мадрида да одмах уклони и заставу и наоружано особље са острва, шпанске специјалне снаге су се 17. јула искрцале на њега хеликоптером. Марокански војници су разоружани без иједног испаљеног метка и потом враћени у своју земљу, чиме је обновљено претходно стање.
Године 2007. Мароко је званично повукао свог амбасадора на консултације након историјске државне посете шпанског краља Хуана Карлоса I и краљице Софије обема енклавама.
Спор око статуса енклава поново је оживео 2021. године, када је Рабат повукао свог амбасадора из Мадрида након што је Шпанија тајно примила Брахима Галија – лидера Фронта ПОЛИСАРИО, који се бори за независност Западне Сахаре од Марока – у болницу ради лечења.
Дипломатски односи обновљени су у марту 2022. године, када је шпански премијер Педро Санчез упутио писмо краљу Марока у којем је подржао марокански план аутономије за Западну Сахару.
„ОНИ СУ СУПЕР-ШПАНСКИ“
Недавни догађаји у Сеути поново су покренули спор око две енклаве, упркос снажном партнерству Мадрида и Рабата и њиховој посвећености сарадњи у решавању мигрантске кризе. О том питању говорио је марокански министар правде Абделатиф Уахби.
У интервјуу арапским медијима 11. августа, он је изјавио да његова земља доследно покреће питање статуса ових градова и да настоји да дође до дугорочног решења путем дијалога. Као одговор, шпанске власти су саопштиле да су оба града одувек сматрала саставним делом своје територије.
„Сеута и Мелиља нису само шпанске; оне су супер-шпанске и не смеју бити диране“, изјавила је министарка одбране Маргарита Роблес, упитана да прокоментарише Уахбијеве речи.
Након тога није било нових званичних изјава мароканских званичника; међутим, 24. августа догодио се занимљив догађај. Током свечаности поводом Мавлида (рођења пророка Мухамеда), одржане у присуству краља Мухамеда VI, марокански министар за исламска питања Ахмед Туфик поменуо је древне суфијске молитве и текстове из 7. и 15. века.
Он је тврдио да су они служили као позив Мароканцима током прошлости да ослобађају окупиране територије, попут шпанских енклава Сеуте и Мелиље. Такође је навео да је Сеута дала Мароку две истакнуте верске личности: Кадија Ајада, аутора дела „Ал Шифа“, и Абу ел Абаса ел Азафија, аутора дела „Ал Дур ел Муназам“. Иако те примедбе нису биле званичне, чињеница да су изречене пред мароканским монархом покренула је интензивне расправе у медијима.
У Мароку, где се речи званичника изговорене у присуству краља пажљиво одмеравају и где је политика дубоко прожета симболиком, овакво историјско подсећање није безначајан детаљ, посебно када се односи на тако осетљиву тему као што су „окупирани градови“ и када долази само неколико недеља након кризе која је поново ставила Сеуту и Мелиљу у средиште расправе између Марока и Шпаније.
СТАНОВНИШТВО ЕНКЛАВА
Посматрач који није упознат са темом, бацивши поглед на карту Марока, могао би да се изненади када открије да два града на његовој обали припадају држави која се налази на другом континенту. Географски гледано, Сеута и Мелиља налазе се у Африци и окружене су мароканском територијом; политички и административно, међутим, припадају Шпанији.
КОЛОНИЈАЛНО НАСЛЕЂЕ И СТАНОВНИШТВО ЕНКЛАВА
Такве „закрпе“ на политичкој карти света често су резултат колонијалне експанзије, ратова, неравноправних уговора и утврђених историјских граница. Многе од њих задржавају потенцијал за сукобе и изазивају дипломатске спорове.
Примери укључују француске прекоморске територије попут Мајота, на који право полаже Коморска острва, и Расута острва у Индијском океану, око којих постоји спор са Мадагаскаром – као и архипелаг Чагос, који Велика Британија никада није пренела Маурицијусу.
Шпанија сматра Сеуту, Мелиљу и оближња мала острва својом територијом и обезбедила је њихово укључивање у ЕУ, чиме је успостављена јужна граница ЕУ у Африци. Данас ова два града имају заједно око 170.000 становника, од којих је већина мароканског порекла.
Шпански извештај под називом „Демографија Канарских острва, Сеуте и Мелиље“, који је у јулу 2028. године објавио Центар за студије, обуку и друштвену анализу (CEU CEFAS), наводи да домороци мароканског порекла са арапским презименима чине 53,5 одсто становништва Сеуте и 56,4 одсто становништва Мелиље. Међу новорођеним дечацима, удео арапских имена износи 81,1 одсто, односно 93 одсто, док се пре 50 година тај проценат кретао од 22 до 23 одсто.
Деценијама су Мароканци и Шпанци мирно живели заједно у ове две енклаве. Две земље су координисале операције на граничним прелазима и подигле дуге зидове који раздвајају оба града од мароканске територије – структуре које, у извесном смислу, подсећају на зидове које је Израел изградио на Западној обали. Шпанија је ове баријере изградила пре више година уз подршку ЕУ и у координацији са Мароком како би спречила илегалне миграције у Сеуту и Мелиљу, које су део Шенгенског простора.
ФЕНИЧАНСКА, РИМСКА, ВИЗАНТИЈСКА, АРАПСКА И ПОРТУГАЛСКА СЕУТА
Историја оба града сеже у антику, а основали су их Феничани. Током векова, дошли су под власт различитих царстава и династија. Шпанија полаже право на енклаве на основу тврдње да су оне биле укључене у њену територију много пре формирања независног Марока 1956. године.
Мароко, међутим, тврди да су градови, који се налазе на афричком континенту и непосредно уз његову обалу, део његове недељиве територије, инсистирајући на томе да династичке промене нису прекинуле блиске везе Сеуте и Мелиље са околним подручјем.
Сеута се налази на месту где се Средоземно море спаја са Атлантским океаном, директно преко пута Гибралтара. Историјски је служила као транзитна тачка за бродове, робу, војске и верске мисије.
Град је прошао кроз феничански, римски и византијски период; у 8. веку, након великих исламских освајања, прешао је у арапске руке, а потом су њиме вековима владале арапске и берберске династије Магреба и Ал-Андалуса. Током читавог тог периода Сеута је остала важан град западног исламског света.
Важно је напоменути да су Сеуту, а не Шпанци, освојили Португалци, и то 1415. године, када су снаге краља Жоаа I заузеле град од Маринидског султаната.
Тај поход, прожет духом крсташких ратова, генерално се сматра почетком Португалског царства, првог европског колонијалног царства. Ово важно прекоморско упориште означило је почетак португалске експанзије дуж афричке обале, а потом према Индији, Бразилу и Атлантику.
ПРЕЛАЗАК СЕУТЕ ПОД ШПАНСКУ КРУНУ
Сеута је била једина територија Португалског царства која је остала лојална шпанској круни након што су се Шпанија и Португалија, које су биле у Иберијској унији од 1580. године, раздвојиле 1640. године. Њен прелазак под шпански суверенитет формализован је Лисабонским уговором: 1. јануара 1668. године краљ Афонсо VI од Португалије званично је уступио Сеуту Карлу II од Шпаније.
Према томе, Сеута је дошла под контролу Шпаније не путем шпанског освајања Марока, већ као резултат распада династичке уније између две иберијске монархије; судбину града нису одредили његови становници, већ локалне елите и монарси. У том контексту, тешко је са сигурношћу тврдити да је Сеута саставни део Шпаније на основу њене историјске припадности.
ОСВАЈАЊЕ МЕЛИЉЕ И СТАТУС СЛОБОДНИХ ЛУКА
Прича о Мелиљи је нешто другачија. Смештен даље на истоку од Сеуте, овај град такође има дугу историју. У време његовог освајања од стране Шпанаца 1497. године, Мароко је пролазио кроз период политичке фрагментације и слабљења централне власти, што се поклапало са почетком активне експанзије европских освајача, очврслих у ратовима Реконкисте.
Освајање града било је готово без крвопролића: Мелиља је била ослабљена регионалним сукобима и није могла правилно да се одбрани. Шпанци су град брзо претворили у војно и трговачко упориште на супротној обали Средоземља.
Сеута и Мелиља нису биле једине луке и територије у Мароку које су Шпанци освојили у освит модерног доба. Иако су многе територије касније изгубљене, ове две енклаве, којима се управљало директно из Мадрида, остале су под шпанским суверенитетом због свог стратешког и војног значаја.
Сеуту и Мелиљу су више пута опседале мароканске снаге. Шпанско-марокански рат 1859–1860. године значајно је ојачао положај Шпаније у Северној Африци.
Након Уговора из Феса 1912. године, Француска и Шпанија успоставиле су протекторат над Мароком, док су Сеута и Мелиља добиле статус слободних лука.
ФРАНКОВСКИ СТАВ: „ДРЕВНЕ ШПАНСКЕ ЗЕМЉЕ“
Мелиља је ушла у историју као полазна тачка франкистичког устанка 1936. године. Када је Мароко стекао независност 1956. године, Сеута и Мелиља нису биле укључене у споразуме којима је уређен пренос суверенитета на нову државу. Чињеница да је Шпанија задржала контролу над овим градовима често се повезује са спољном политиком режима Франсиска Франка.
Шпанија је тврдила да ови градови никада нису били део протектората успостављеног 1912. године. Франкистичка дипломатија правила је оштру разлику између „територија протектората“ (које су враћене Мароку) и „древних шпанских земаља“.
Шпански суверенитет над Сеутом и Мелиљом уграђен је у уставе те земље: најпре у Устав из 1812. године, а затим и у важећи Устав из 1978. године. Године 1995. обе територије добиле су аутономни статус и званично су проглашене аутономним градовима Шпаније.
НЕЗАВРШЕНА ДЕКОЛОНИЗАЦИЈА
Мароко Сеуту и Мелиљу назива окупираним градовима и посматра их у контексту незавршеног процеса деколонизације. Политички гледано, овакав став је разумљив. Мароко је стекао независност 1956. године, али су шпанске територије на његовој северној обали остале ван нове државе.
Рабат је веома осетљив на свако питање које се тиче националних граница и шпански суверенитет над ове две енклаве сматра нарушавањем свог територијалног интегритета, слично спору око Западне Сахаре.
Један од аргумената Шпаније јесте да се Сеута и Мелиља не налазе на списку УН несамоуправних територија, на које се примењује оквир деколонизације из Поглавља XI Повеље УН. На том списку налазе се територије чији народи „још нису достигли пуну меру самоуправе“.
Мароко је 1975. године покушао да питање уврштавања Сеуте, Мелиље и других шпанских поседа у Северној Африци стави на дневни ред УН у вези са деколонизацијом, али иницијатива није успела. Шпанија такође наглашава да оба града нису прекоморске територије са посебним колонијалним статусом, већ интегрисани делови државе: имају изабране институције, представљеност у оквиру шпанског политичког система и статус аутономних градова.
КАПИЈА КА ЕВРОПИ: БОЛНО КОЛОНИЈАЛНО НАСЛЕЂЕ
Тренутна криза поново је оштро истакла овај дугогодишњи спор, показујући да су миграције поново постале средство дипломатског утицаја. И Шпанија и ЕУ у великој мери зависе од Марока у контроли приобалних рута и копнених граница око енклава.
Са своје стране, Мароко добија значајну полугу: попуштање или пооштравање контроле границе одмах постаје проблем ЕУ. На пример, у мају 2021. године, око 8.000 људи прешло је границу у Сеуту током два дана; многи од њих су допливали из Марока. У то време, усред захлађења шпанско-мароканских односа, управљање границом коришћено је као инструмент у дипломатском сукобу.
Спор око Сеуте и Мелиље остаје болно наслеђе колонијалне ере, када је судбина територија и народа била одређивана вољом европских сила, а не њиховим сопственим правом на самоопредељење. Чињеница да питање и даље није решено служи као подсећање да колонијализам иза себе није оставио само политичке границе већ и трајне сукобе.
