Крајем јула је започето пуњење горивом последњег блока нуклеарне електране Моховце у Словачкој. То је последњи корак пре комерцијалног пуштања у рад, које се очекује касније овог лета.
Пројекат чија је изградња започета још 1987. године, у време Совјетског Савеза и света који више не постоји, омогућиће Словачкој да постане водећа држава Европске уније по уделу нуклеарне енергије у производњи струје.
Међутим, овај корак, ма колико позитивно деловао за европски енергетски сектор који се већ годинама суочава са бројним изазовима, није прошао без контроверзи. Нуклеарно гориво за нови реактор испоручиваће искључиво компанија ТВЕЛ, ћерка-фирма руског државног нуклеарног гиганта Росатом.
То долази у тренутку када је Европска комисија предложила потпуно окончање зависности од руског нуклеарног горива најкасније почетком тридесетих година овог века, као део ширег плана потпуног раздвајања Европе од руске енергије.
Уранијумски производи неопходни су за рад нуклеарних реактора који производе готово четвртину укупне електричне енергије у Европској унији. Истовремено, очекује се да ће значај нуклеарне енергије у наредним годинама додатно расти.
Русија као кључни играч светске нуклеарне индустрије
Русија је један од највећих актера у глобалној нуклеарној индустрији. Сваки четврти нуклеарни реактор на свету на неки начин је повезан са Русијом.
Према проценама, Русија контролише око 45 одсто светских капацитета за обогаћивање уранијума, 20 одсто капацитета за конверзију уранијума и око 10 одсто производње нуклеарног горива.
Европска унија тренутно из Русије увози нешто мање од четвртине потребног нуклеарног горива, док Росатом има значајан утицај на више карика глобалног ланца снабдевања.
Европа је, практично, зависна од Русије у више фаза читавог процеса производње нуклеарног горива.
Нуклеарно гориво није један производ
Када се говори о европској зависности од руског нуклеарног горива, често се стиче утисак да је реч о једном производу. У стварности, ради се о читавом низу различитих индустријских процеса.
Циклус изгледа овако: уранијум се најпре ископава, затим претвара у гасовито стање, потом обогаћује, а на крају се од њега производе горивни склопови који се уграђују у реакторе.
Управо ти горивни склопови представљају коначни производ који омогућава одвијање контролисане нуклеарне фисије и производњу електричне енергије.
Европска унија има одређени степен зависности од Русије у свакој од ових фаза.
Сирови уранијум
Уранијум се експлоатише у великом броју држава широм света, али Европа је у потпуности зависна од увоза.
Иако су извори снабдевања релативно разноврсни, око 40 одсто увезеног уранијума у ЕУ и даље долази из држава Заједнице независних држава, пре свега из Казахстана (25 одсто) и Русије (15 одсто).
Замена руског уранијума сама по себи не би представљала велики проблем за Европу, јер Русија учествује релативно скромно у укупној светској производњи руде уранијума.
Конверзија уранијума
Следећа фаза је конверзија — процес претварања уранијума у уранијум-хексафлуорид, хемијски облик неопходан за даље обогаћивање.
Тржиште конверзионих услуга веома је концентрисано и у свету постоји тек неколико великих компанија које могу да обављају овај посао.
Русија има снажан положај у овом сегменту.
Европска унија тренутно самостално обезбеђује око 20 одсто својих потреба за конверзијом уранијума. Приближно исти удео долази из Русије, иако је тај проценат последњих година донекле смањен.
Руски капацитети за конверзију традиционално су били јефтинији од западних алтернатива.
Иако Европа планира проширење сопствених капацитета, реч је о високо специјализованој индустрији која захтева сложена постројења и велика капитална улагања. То није процес који се може реализовати брзо.
Обогаћивање уранијума – најважнија карика ланца
Природни уранијум који се налази у Земљиној кори углавном се састоји од два изотопа – У-238 и У-235.
Први је далеко заступљенији, али управо је У-235 изотоп који омогућава одржавање контролисане нуклеарне ланчане реакције и ослобађање огромних количина енергије.
Проблем је у томе што У-235 чини свега око 0,7 одсто природног уранијума, док већина нуклеарних реактора за производњу електричне енергије захтева гориво у коме је његов удео између три и пет процената.
Процес повећања концентрације У-235 назива се обогаћивање.
Како функционише обогаћивање?
Обогаћивање се врши помоћу центрифуга – изузетно брзо ротирајућих цилиндара који користе чињеницу да је У-238 нешто тежи од У-235.
При великом броју обртаја тежи изотоп се незнатно више помера ка спољашњем делу центрифуге. Понављањем тог процеса кроз читав низ повезаних машина постепено се добија жељени ниво концентрације У-235.
Управо је капацитет за обогаћивање најчешће највеће уско грло у читавом нуклеарном ланцу снабдевања.
Само мали број земаља у свету може да обогаћује уранијум у индустријским размерама, а још мање њих то може да ради по конкурентним ценама и са високим степеном поузданости.
Русија може обоје.
Зашто Европа и даље купује руско обогаћено гориво?
Европске енергетске компаније, укључујући и оператере реактора западног типа, купују руске услуге обогаћивања јер су доступне, конкурентне и поуздане.
Руски обогаћени уранијум користи се чак и у реакторима који нису руске производње.
Разлог је једноставан: реактору није важно одакле потиче обогаћени уранијум, већ само да задовољава прописане техничке стандарде.
Замена руског удела захтевала би значајно проширење постојеће европске инфраструктуре и изградњу нових постројења која су тренутно тек у фази планирања.
Према подацима Евростата, увоз руског обогаћеног уранијума у Европску унију нагло је порастао почетком 2026. године и достигао вредност од 163,5 милиона евра у периоду од јануара до краја априла. У истом периоду претходне године та вредност износила је свега 20,7 милиона евра.
Истовремено, подаци Агенције за снабдевање Евратома показују да је удео руског обогаћеног уранијума у европском снабдевању благо опао – са 23,6 на 22,6 одсто, док је удео европских испорука порастао са 64 на 72,9 процената.
Пошто су испоруке нуклеарног горива велике и релативно ретке, појединачне набавке могу значајно утицати на краткорочну статистику.
Ипак, већина стручњака сматра да ће Русија још дуго остати важан снабдевач европског тржишта.
Горивни склопови – највећа европска зависност
За разлику од обогаћеног уранијума, горивни склопови представљају високо специјализован производ који се пројектује за одређени тип реактора.
Управо је то област у којој је европска зависност од Русије најизраженија.
Од укупно 101 нуклеарног реактора који тренутно раде у Европској унији, чак 19 су реактори совјетског, односно руског типа ВВЕР.
Русија је и даље њихов главни снабдевач горивом.
Две генерације ВВЕР реактора
Постоје две главне врсте руских реактора.
Старији модел ВВЕР-440 развијен је током шездесетих и седамдесетих година прошлог века у Совјетском Савезу.
Његова електрична снага износи приближно 440 мегавата по реактору, а користи карактеристичне шестоугаоне горивне склопове.
Ови реактори и данас раде у Словачкој, Мађарској, Чешкој и Финској.
Новији модел је ВВЕР-1000.
Развијен је у касном совјетском периоду, већи је и ефикаснији, али такође користи шестоугаоне горивне склопове који нису међусобно заменљиви са онима за ВВЕР-440.
ВВЕР-1000 је данас најраспрострањенији руски тип реактора у свету.
Зашто је тешко пронаћи замену?
Ова разлика је веома важна јер се процес диверсификације снабдевања одвија различитом брзином.
Развој алтернативног горива за реакторе ВВЕР-440 показао се много тежим него за ВВЕР-1000.
Један од главних разлога је чињеница да је број преосталих ВВЕР-440 реактора релативно мали, па је комерцијални интерес за развој алтернативног горива ограничен.
Америчко-канадска компанија Вестингхаус годинама развија алтернативне горивне склопове за ВВЕР-1000, док је рад на варијанти за ВВЕР-440 почео тек недавно.
Иако су потписани уговори са више европских оператера и развијена нова решења, производни капацитети још нису довољни да би заменили руске испоруке у случају наглог прекида снабдевања.
У Словачкој реактори ВВЕР-440 производе чак 62 одсто укупне електричне енергије. Нови блок у Моховцима такође припада овом типу реактора.
У Мађарској је тај удео око 42 процента.
С обзиром на ограничен број алтернативних добављача и ограничене производне капацитете, дуготрајни прекид руског снабдевања могао би да доведе до озбиљних проблема у снабдевању електричном енергијом у овом делу Европе.
Иако већина земаља поседује залихе нуклеарног горива које обезбеђују одређени временски простор за реакцију, те резерве нису трајно решење.
Пут ка независности од Русије води преко Русије
Друга западна компанија која учествује у снабдевању горивом за ВВЕР реакторе је француски Фраматом. Међутим, компанија још увек није спремна да самостално производи потпуно независно гориво за ове реакторе.
Уместо тога, она то чини на основу лиценце руске компаније ТВЕЛ.
Фраматом и ТВЕЛ су 2021. године постигли дугорочни споразум о сарадњи у производњи нуклеарног горива и основали заједничко предузеће у Француској.
Ова чињеница сама по себи говори много.
Ако чак и компанија са богатим искуством попут Фраматома и даље користи руску технологију уместо да сачека развој сопственог решења, то указује на сложеност технолошке транзиције.
Немачки пројекат под знаком питања
Фраматом планира производњу горивних шипки и склопова за реакторе ВВЕР-1000 у постројењу у Лингену, у Немачкој.
Компанија тврди да је овај пројекат од кључног значаја за енергетску безбедност Европске уније.
Међутим, производња би се заснивала на француско-руском заједничком предузећу и руским компонентама које испоручује ТВЕЛ, иако руска компанија не би директно учествовала у управљању фабриком.
Фраматом је интензивно лобирао за добијање неопходних дозвола.
Потпредседник компаније Лионел Геф изјавио је да би пројекат представљао „истински европско решење које је сто одсто суверено“, додајући да „само Фраматом то може да обезбеди“.
Међутим, не деле сви такав оптимизам.
Министарство за животну средину Доње Саксоније, које ће донети коначну одлуку о дозволи, поставило је једноставно питање:
„Није нам јасно на који начин производња по руској лиценци, уз руске машине, руско знање и готове горивне елементе из Русије, може да смањи зависност од руских горивних елемената.“
Ипак, према информацијама које је почетком 2026. године објавио Политико, немачка савезна влада је покрајини Доња Саксонија дала условну препоруку да пројекат буде одобрен.
Како је Русија постала нуклеарна суперсила?
Корени данашње доминације Русије у нуклеарном сектору сеже у време Совјетског Савеза.
Тада су огромна државна средства улагана у стратешке индустрије без обзира на краткорочну исплативост. Национална безбедност била је важнија од профита, а приоритет су били капацитети, резерве и самодовољност.
Таква политика довела је до стварања вертикално интегрисаног нуклеарног система који је Русија наследила и додатно развила након распада СССР-а.
Росатом је последње совјетско министарство које је трансформисано у корпорацију, током периода од 2006. до 2008. године.
Под један кров окупљене су већина индустријских компанија, истраживачких института и научних центара који се баве цивилним и војним аспектима нуклеарне технологије.
Истовремено, Росатом је добио задатак да постане водећи светски извозник нуклеарних технологија – циљ који је у великој мери остварен.
Предност вертикалне интеграције
За разлику од већине западних компанија, Росатом представља изузетно интегрисан систем.
То му омогућава да релативно лако координише све фазе изградње и рада нуклеарних постројења.
Западни нуклеарни пројекти, са друге стране, често укључују сложене конзорцијуме састављене од више компанија, добављача, банака, електроенергетских предузећа и подизвођача.
Таква структура неретко доводи до проблема у координацији, посебно када дође до кашњења или повећања трошкова.
Један од најпознатијих примера је финска електрана Олкилуото 3.
Пројекат је каснио чак 14 година, коштао је далеко више од првобитних процена и изазвао дуготрајне арбитражне спорове између укључених компанија.
Да ли Европа може без руског нуклеарног горива?
Више европских држава планира изградњу нових нуклеарних реактора како би повећале енергетску безбедност и истовремено смањиле употребу фосилних горива.
Међутим, то додатно компликује политички циљ потпуног прекида сарадње са Русијом у нуклеарном сектору.
Технологија за замену руског снабдевања постоји.
Оно што недостаје јесу капацитети.
Они се могу изградити, али то захтева године рада, огромна улагања и спремност да се прихвате већи трошкови производње електричне енергије.
Проблем је и у томе што се технички системи овакве величине мењају споро, док се политички циљеви и геополитички наративи мењају много брже.
Цена независности
Према проценама Института из Хага, потпуна независност од руских услуга у нуклеарном горивном циклусу технички је могућа у периоду од 2030. до 2035. године.
Међутим, успех ће зависити од дугорочне политичке посвећености и значајних финансијских инвестиција.
Институт упозорава да слаба комерцијална исплативост развоја алтернативних решења значи да тржиште само по себи вероватно неће обезбедити неопходне капацитете.
Због тога ће бити потребно снажно учешће државе.
А то, у крајњој линији, значи – новац пореских обвезника.
Европска унија располаже сложеним механизмима за распоређивање трошкова кроз различите фондове, субвенције и задуживање, па се стварна цена оваквих пројеката често не види на једном месту.
То, међутим, не значи да та цена не постоји.
Европа ће вероватно једног дана успети да прекине зависност од руског нуклеарног ланца снабдевања.
Остаје, међутим, отворено питање да ли ће грађани Европе осетити конкретну корист од тако скупо плаћене победе.
