Укидање мораторијума на изградњу нуклеарних електрана поново је покренуло питање о којем јавност мало зна, а које изазива оправдану забринутост – како ће се законски регулисати складиштење и одлагање радиоактивног отпада и ко је за њега правно одговоран. О нормативном оквиру, казнама и примерима из праксе за емисију „У средишту пажње“ Првог програма Радио Београда говорила је Маша Мишковић, доценткиња Правног факултета Универзитета у Београду.
Иако Србија још нема нуклеарну електрану, питање радиоактивног отпада није ново, али дефинитивно добија на значају у светлу нових енергетских стратегија. Доценткиња Маша Мишковић објашњава да у овој области најпре треба прецизно разликовати два кључна појма – привремено складиштење и трајно одлагање.
Терминолошки прецизно, складиштење је привремено чување радиоактивног отпада, док је одлагање трајно решење, односно коначно збрињавање. Србија има нормативно-правни оквир за оба процеса, али је коначно одлагање дугорочни циљ о коме јавност и струка још нису спремни да говоре, јер на кратак и средњи рок држава не може имати то трајно решење.
Фински и руски модел: Како најуспешнији управљају нуклеарним отпадом
Када се говори о глобалним стандардима, мали број земаља успео је да у потпуности заокружи овај процес. Као један од најбољих примера у свету издваја се Финска. Фински модел подразумева трајно геолошко одлагалиште високорадиоактивног отпада у граниту, на дубини од 400 до 500 метара, што је доказ у пракси да је трајно одлагање технолошки могуће.
С друге стране, Русија се фокусира на такозвано затварање нуклеарног горивног циклуса. Они истрошено нуклеарно гориво поново користе ради веће ефикасности и заштите животне средине, због чега не морају примарно да размишљају о трајном одлагању на исти начин као остале земље.
Шта предвиђају закони у Србији и какве су казне
Кључни пропис који уређује ову област је Закон о радијационој и нуклеарној сигурности и безбедности, уз бројне правилнике које доноси надлежни Директорат. Србија истовремено примењује и међународне стандарде који су изнад домаћих закона. Једна од најзначајнијих је Заједничка конвенција о сигурности управљања истрошеним горивом и радиоактивним отпадом из 1997. године, коју је Србија ратификовала 2017. године, што значи да правни оквир већ постоји.
Осим цивилних прописа, ова област је строго регулисана и Кривичним закоником. Члан 266 Кривичног законика предвиђа казне затвора од шест месеци до пет година, као и новчане казне, за уношење опасних материја и отпадака, као и за неовлашћену прераду, складиштење или одлагање. За теже облике кривичних дела, у којима се додатно угрожава животна средина, прописане су још строже казне.
Укидањем мораторијума, члан 267 Кривичног законика, који се раније односио на саму забрану изградње нуклеарних постројења, добија нову функцију, па ће свака изградња нуклеарног постројења која би била супротна прописима или поступку лиценцирања повлачити директну кривичну одговорност.
Ко сноси правну одговорност за опасан отпад
У Србији тренутно постоји само ниско и средње радиоактивни отпад, док високорадиоактивног отпада нема јер земља нема нуклеарне електране. Извори таквог отпада су углавном медицина и индустрија.
Правни ланац одговорности јасно дефинише тренутак у којем држава преузима бригу о опасним материјама. Првобитни произвођач отпада, на пример болница или фабрика, у потпуности је одговоран за управљање отпадом све до тренутка предаје овлашћеном оператеру. Једини овлашћени оператер у земљи је Јавно предузеће „Нуклеарни објекти Србије“, на основу одлуке Владе.
Од момента предаје, ово јавно предузеће постаје главно одговорно лице за даље поступање и управљање, било да је реч о транспорту, складиштењу или одлагању. ЈП „Нуклеарни објекти Србије“ тренутно управља централизованим складиштем, истраживачким реакторима, историјским отпадом у Винчи, као и затвореним рудником урана код Калне.
Србија у својим законима већ има предвиђене појмове и процедуре који се односе на затварање постројења и контролу локације након трајног одлагања отпада. Ипак, у случају стварне изградње нуклеарне електране и трајног одлагалишта у будућности, читав систем би морао бити знатно прецизније и строже регулисан, јер је реч о изузетно сложеном правном и технолошком процесу који не трпи правне празнине.
