Na Ušće sam stigao negde oko 19 časova. Nije bilo mnogo ljudi u tom trenutku, te sam mogao da priđem ogradi koja je odvajala parter od fan-pita. Unos flašica vode bio je izričito zabranjen. Nemoguće je da čovek ne pomisli: „Šta je to moralo da se desi da ništa što bi moglo biti korišćeno kao projektil ne sme biti uneto?“
Prvih sat vremena prošlo je prilično brzo. Negde oko osam časova na binu je izašla omanja tamna figura koja se stapala sa stejdžom – mladi muzičar Dvejn (DE’WAYNE), koji je nedavno objavio singl sa Lenijem. Njegov vokal ponajviše podseća na Prinsa, dok je njegova muzika zaista neobična kombinacija koja svojom eklektičnošću pomalo i zbunjuje. Na prvo slušanje bih rekao da mu najbolje leže pesme koje pripadaju fank-rok tradiciji Prinsa i Lenija. Njegov nastup, mada je trajao oko 45 minuta činio se znatno dužim od Lenijeve dvoiposatne rokačine.
Kako je vreme prolazilo broj ljudi se povećavao. Iako se nisam pomerio sa mesta, osetio sam kako prostor oko mene postaje gušći. Jedan tip, desno od mene, držao je telefon obema rukama i kuckao nešto kao da mu život zavisi od toga. Pošto se često protivu moje volje oslanjao na mene, slučajno sam bacio pogled na ekran njegovog telefona. Ispostavilo se da je imao spreman tekst priloga sa koncerta kao da je već završen (iako još nije ni počeo) i da je manično kopirao tekst u ChatGPT ne bi li pronašao savršenu formulaciju za svoj “FOTO/VIDEO” prilog. Sutradan sam pokušao da nađem prilog koji bi odgovarao onome što sam video, ali stvar je bila u tome što su svi prilozi bili toliko bezlični i glupi da su po tome i ličili jedni na druge. Ne bih hteo da lamentiram zbog dominirajuće pojave tabloidnih naslova i senzacionalističkog izveštavanja (to nije ništa novo), ali nije loše zapitati se nad nedostatkom bilo kakvog, autorskog, ličnog traga kada je u pitanju pisana reč u izveštavanju.
Činjenica da su ovakvi članci izgledali kao da ih je pisala veštačka inteligencija, čak i pre nego što nam je ona bila dostupna, govori nešto o našim, ljudskim tendencijama da se poistovetimo za mašinom. To me je podsetilo na jedan interesantan slučaj o kom sam nedavno čitao, koji je u studijama za romane „Atlantida“ i „1999“ ostavio Borislav Pekić. Pekić pominje jednog inženjera elektrotehnike i univerzitetskog profesora koji je osamdesetih godina XX veka radi sa veštačkom inteligencijom u kojoj je uključen faktor emocija. Zgrožen idejom takve sinteze, Pekić zaključuje: „Naime, ono što mene interesuje ovde jeste kako funkcioniše njegov mozak. Dakle ne mozak koji on pravi, nego njegov vlastiti mozak. Taj način na koji taj mozak funkcioniše specijalno u oblasti redukcije pravih ljudskih problema, na te šeme, mogao bi odgovarati androidskom mozgu. Dakle, stvorila bi se ovde jedna prilično ironična situacija u kojoj on pravi kompjuter, ali isto tako kompjuter pravi njega.“[1]
Postavljanjem pitanja ličnosti u novinarstvu možemo doći i do jasnije slike o onom „urbanom“ „kulturnom“ i „gradskom“ – ili koje se takvim barem predstavlja – a čiji debakl smo primorani da gledamo skoro svakog dana, uključujući, nažalost, jedan slučaj na ovom koncertu o čemu će konkretno biti reči nešto kasnije u tekstu. Da se vratimo sada na Ušće…
Kada je sunce skoro zašlo, iz plave magle sa stejdža praćene režećim zvukom električne gitare, pojavile su se siluete članova benda. Koncert je počeo. Ozvučenje i miks su bili odlični. Svi instrumenti su se savršeno čuli, a posle koncerta nisam imao zujanje u ušima. Nikada nisam sumnjao u Lenija, ali sam bio iznenađen preciznošću sa kojom je pesme izvodio da zvuče kao da su „sa ploče”. Celokupan Lenijev bend sa njim na čelu izgledao je stripovski kul: gitarista i Lenijev sabrat, Krejg Ros (Craig Ross), izgledao je kao da je ispao direktno iz sedamdesetih, basista, predstavljen kao The Wolf dao je dozu mističnog svojom pojavom, dok je bubnjarka Džaz Kajzer (Jas Kayser), velikog osmeha i još veće frizure, zračila vedrinom. Leni se u jednom trenutku obratio publici i rekao kako smo svi mi ovde prisutni jedno, bez obzira na međusobne razlike. Način na koji je to rekao nije bio negativan prema razlikama i tradicijama kojima pripadamo, već je akcentovao trenutno zajedničarenje – zajednicu okupljenu oko istog cilja: slušanja njegovih pesama uživo. Pred kraj večeri, u toku bisa, na binu je izveo osmogodišnju devojčicu koja je dobrih deset minuta uz pesmu „Let Love Rule“ neumorno svirala daire nijednom ne iskačući iz takta.
Pored izuzetne svirke imao sam prilike da vidim i Lenijevu profesionalnost kada je u pitanju kontakt sa publikom. Način na koji mi je to upalo u oči je pomalo otužan. Radi se o tome što je beogradska publika bila prilično „drvena“. Možda je aktivnost u prednjim redovima bila nešto intenzivnija, ali svaki put kada je bilo kada su pesme namerno produžene kako bi i publika pevala zajedno sa Lenijem, publika je odreagovala kilavo. Lagao bih kad bih rekao da niko nije pevao – ali da samog sebe čujem jasno i glasno kako pevam (na rok koncertu!) je van svake pameti. Prevazilaženje granica pameti nažalost nije stalo tu. U toku jednog Lenijevog dužeg obraćanja publici, deo publike je, poput ludog rođaka, ničim podstaknut, krenuo da viče: “PUM-PAJ, PUM-PAJ”. To je privuklo Lenijevu pažnju: “Say what?” Čovek je verovatno mislio da se to tiče njega pa je nakon skandiranja zahvalio: “Thank you from the bottom of my heart,” što je nekim individuama bilo i smešno.
Ovakvi ekscesi stvarno nateraju čoveka da postavi pitanje jesmo li mi na istom mestu, slušamo li mi istu muziku? Ne bih rekao. Normalno je da na koncertu dragog nam izvođača pevamo njegove pesme, a ne da stojimo mutavi osim kada nas naša konzumeristička psiha natera da uzvikujemo parole. Zaista smatram da u srži uzivkivanja parola leži konzumerizam, jer parole kao niži vid navijačke komunikacije, mogu samo nastati iz shvatanja političke angažovanosti kao nečeg što se kusa poput grickalica uz utakmicu. Na kraju krajeva, na to se i svode mediji: da vas snabdevaju smećem ne bi li oštetili vaš hermeneutički aparat, te vas sveli na nivo gori od mačke koja unezvereno prati laser po zidu.
Tendencija da se o nekim stvarima priča bez zaista ikakvog stvarnog povoda ili stimulansa izražava duhovnu krizu koja potiče od nedovoljno opevanog greha poređenja. Gledano „objektivno,“ koliko god taj drugi bio tebi kriv zbog nečega, u trenutku kada ti sebe poistovećuješ sa tom oštećenošću, čemu god stremiš, posrnućeš. Samoizazvani bes pri zamišljanju protivnikovog lika jeste predvorje ludila. U sledećem trenutku naći ćeš se u javnom prevozu u vrlo posvećenom razgovoru sa samim sobom, koji će na svačiju žalost, slušati svi saputnici mimo svoje volje.
Mediji namerno neguju konzumerističko shvatanje političkog angažmana ne bi li kod građana stvorili sindrom kuvane žabe. Novitet u ovoj priči jeste sledeći: kada se pak žabe skuvaju sledeći korak jeste njihovo pumpanje. Napumpanim žabama se zatim može poigravati i igrati odbojka što je vidljivo u međuzavisnosti opozicionih i pro-vladinih medija koji jedne druge iz usta ne vade. Naime ovo nije nikakvo „svi su isti, svi lažu” predškolsko buđenje svesti, već konstatacija da, kada dovoljno duboko čovek zađe, shvati da je igra uistinu nameštena i to tako da nema mnogo prostora za manevar.
Jedini manevar na kom čovek uvek može da radi jeste unutrašnji: duhovni i kulturni. Kada je vreme za umetnost – prepustiti joj se bez pretenzije na njenu instrumentalizaciju. U prevodu, to znači istinski biti svestan sebe i tom svešću zaštićen prepustiti se osećanjima koja su prikladna jednom koncertu. Što bi rekao Leni: „Neka ljubav vlada”.
[1] Pekić B. (2019) Rađanje Atlantide, Beograd: Službeni glasnik, str. 173, 176.
