На Ушће сам стигао негде око 19 часова. Није било много људи у том тренутку, те сам могао да приђем огради која је одвајала партер од фан-пита. Унос флашица воде био је изричито забрањен. Немогуће је да човек не помисли: „Шта је то морало да се деси да ништа што би могло бити коришћено као пројектил не сме бити унето?“
Првих сат времена прошло је прилично брзо. Негде око осам часова на бину је изашла омања тамна фигура која се стапала са стејџом – млади музичар Двејн (DE’WAYNE), који је недавно објавио сингл са Ленијем. Његов вокал понајвише подсећа на Принса, док је његова музика заиста необична комбинација која својом еклектичношћу помало и збуњује. На прво слушање бих рекао да му најбоље леже песме које припадају фанк-рок традицији Принса и Ленија. Његов наступ, мада је трајао око 45 минута чинио се знатно дужим од Ленијеве двоипосатне рокачине.
Како је време пролазило број људи се повећавао. Иако се нисам померио са места, осетио сам како простор око мене постаје гушћи. Један тип, десно од мене, држао је телефон обема рукама и куцкао нешто као да му живот зависи од тога. Пошто се често противу моје воље ослањао на мене, случајно сам бацио поглед на екран његовог телефона. Испоставило се да је имао спреман текст прилога са концерта као да је већ завршен (иако још није ни почео) и да је манично копирао текст у ChatGPT не би ли пронашао савршену формулацију за свој “ФОТО/ВИДЕО” прилог. Сутрадан сам покушао да нађем прилог који би одговарао ономе што сам видео, али ствар је била у томе што су сви прилози били толико безлични и глупи да су по томе и личили једни на друге. Не бих хтео да ламентирам због доминирајуће појаве таблоидних наслова и сензационалистичког извештавања (то није ништа ново), али није лоше запитати се над недостатком било каквог, ауторског, личног трага када је у питању писана реч у извештавању.
Чињеница да су овакви чланци изгледали као да их је писала вештачка интелигенција, чак и пре него што нам је она била доступна, говори нешто о нашим, људским тенденцијама да се поистоветимо за машином. То ме је подсетило на један интересантан случај о ком сам недавно читао, који је у студијама за романе „Атлантида“ и „1999“ оставио Борислав Пекић. Пекић помиње једног инжењера електротехнике и универзитетског професора који је осамдесетих година XX века ради са вештачком интелигенцијом у којој је укључен фактор емоција. Згрожен идејом такве синтезе, Пекић закључује: „Наиме, оно што мене интересује овде јесте како функционише његов мозак. Дакле не мозак који он прави, него његов властити мозак. Тај начин на који тај мозак функционише специјално у области редукције правих људских проблема, на те шеме, могао би одговарати андроидском мозгу. Дакле, створила би се овде једна прилично иронична ситуација у којој он прави компјутер, али исто тако компјутер прави њега.“[1]
Постављањем питања личности у новинарству можемо доћи и до јасније слике о оном „урбаном“ „културном“ и „градском“ – или које се таквим барем представља – а чији дебакл смо приморани да гледамо скоро сваког дана, укључујући, нажалост, један случај на овом концерту о чему ће конкретно бити речи нешто касније у тексту. Да се вратимо сада на Ушће…
Када је сунце скоро зашло, из плаве магле са стејџа праћене режећим звуком електричне гитаре, појавиле су се силуете чланова бенда. Концерт је почео. Озвучење и микс су били одлични. Сви инструменти су се савршено чули, а после концерта нисам имао зујање у ушима. Никада нисам сумњао у Ленија, али сам био изненађен прецизношћу са којом је песме изводио да звуче као да су „са плоче”. Целокупан Ленијев бенд са њим на челу изгледао је стриповски кул: гитариста и Ленијев сабрат, Крејг Рос (Craig Ross), изгледао је као да је испао директно из седамдесетих, басиста, представљен као The Wolf дао је дозу мистичног својом појавом, док је бубњарка Џаз Кајзер (Jas Kayser), великог осмеха и још веће фризуре, зрачила ведрином. Лени се у једном тренутку обратио публици и рекао како смо сви ми овде присутни једно, без обзира на међусобне разлике. Начин на који је то рекао није био негативан према разликама и традицијама којима припадамо, већ је акцентовао тренутно заједничарење – заједницу окупљену око истог циља: слушања његових песама уживо. Пред крај вечери, у току биса, на бину је извео осмогодишњу девојчицу која је добрих десет минута уз песму „Let Love Rule“ неуморно свирала даире ниједном не искачући из такта.
Поред изузетне свирке имао сам прилике да видим и Ленијеву професионалност када је у питању контакт са публиком. Начин на који ми је то упало у очи је помало отужан. Ради се о томе што је београдска публика била прилично „дрвена“. Можда је активност у предњим редовима била нешто интензивнија, али сваки пут када је било када су песме намерно продужене како би и публика певала заједно са Ленијем, публика је одреаговала килаво. Лагао бих кад бих рекао да нико није певао – али да самог себе чујем јасно и гласно како певам (на рок концерту!) је ван сваке памети. Превазилажење граница памети нажалост није стало ту. У току једног Ленијевог дужег обраћања публици, део публике је, попут лудог рођака, ничим подстакнут, кренуо да виче: “ПУМ-ПАЈ, ПУМ-ПАЈ”. То је привукло Ленијеву пажњу: “Say what?” Човек је вероватно мислио да се то тиче њега па је након скандирања захвалио: “Thank you from the bottom of my heart,” што је неким индивидуама било и смешно.
Овакви ексцеси стварно натерају човека да постави питање јесмо ли ми на истом месту, слушамо ли ми исту музику? Не бих рекао. Нормално је да на концерту драгог нам извођача певамо његове песме, а не да стојимо мутави осим када нас наша конзумеристичка психа натера да узвикујемо пароле. Заиста сматрам да у сржи узивкивања парола лежи конзумеризам, јер пароле као нижи вид навијачке комуникације, могу само настати из схватања политичке ангажованости као нечег што се куса попут грицкалица уз утакмицу. На крају крајева, на то се и своде медији: да вас снабдевају смећем не би ли оштетили ваш херменеутички апарат, те вас свели на ниво гори од мачке која унезверено прати ласер по зиду.
Тенденција да се о неким стварима прича без заиста икаквог стварног повода или стимуланса изражава духовну кризу која потиче од недовољно опеваног греха поређења. Гледано „објективно,“ колико год тај други био теби крив због нечега, у тренутку када ти себе поистовећујеш са том оштећеношћу, чему год стремиш, посрнућеш. Самоизазвани бес при замишљању противниковог лика јесте предворје лудила. У следећем тренутку наћи ћеш се у јавном превозу у врло посвећеном разговору са самим собом, који ће на свачију жалост, слушати сви сапутници мимо своје воље.
Медији намерно негују конзумеристичко схватање политичког ангажмана не би ли код грађана створили синдром куване жабе. Новитет у овој причи јесте следећи: када се пак жабе скувају следећи корак јесте њихово пумпање. Напумпаним жабама се затим може поигравати и играти одбојка што је видљиво у међузависности опозиционих и про-владиних медија који једне друге из уста не ваде. Наиме ово није никакво „сви су исти, сви лажу” предшколско буђење свести, већ констатација да, када довољно дубоко човек зађе, схвати да је игра уистину намештена и то тако да нема много простора за маневар.
Једини маневар на ком човек увек може да ради јесте унутрашњи: духовни и културни. Када је време за уметност – препустити јој се без претензије на њену инструментализацију. У преводу, то значи истински бити свестан себе и том свешћу заштићен препустити се осећањима која су прикладна једном концерту. Што би рекао Лени: „Нека љубав влада”.
[1] Pekić B. (2019) Rađanje Atlantide, Beograd: Službeni glasnik, str. 173, 176.
