Зид изнад улаза у велику хиландарску трпезарију крије једно од најзанимљивијих и најнетипичнијих фреско-остварења на Светој Гори. Чим поглед лети ка светитељима које је тридесетих година 17. века осликао чувени монах и живописац Георгије Митрофановић, пажњу привлачи необичан детаљ. На фресци Светих мученика Мануила, Савела и Исмаила, светитељи су приказани са карактеристичним каталонским војничким кацигама. Иза овог визуелног изненађења стоји невероватна прича о чуду, избављењу Хиландара и искреном покајању непријатеља.
Да би се разумело зашто православни мученици носе западнохемисферне ратне шлемове, потребно је вратити се на почетак 14. века. У то време, сурови каталонски најамници и одметници опустошили су Свету Гору. Док су се неки атонски манастири предали без отпора, Свети манастир Хиландар решио је да се брани. На челу манастира тада се налазио изузетно способан и енергичан игуман Данило, потоњи српски архиепископ Данило II. Он је успео да организује одбрану, заштити манастирске драгоцености и обезбеди војну помоћ.
У немогућности да пробију бедеме и освоје Хиландар, Каталонци су се повукли у лукавство. Одред од хиљаду војника поделили су у две групе, стратешки се распоредивши на северну и јужну страну око манастирских зидина како би покренули симултани напад.
Међутим, тада се, према историјским изворима, догодило чудо. На Хиландар и његову околину спустила се густа, непрозирна магла. Потпуно дезоријентисани у помрчини, каталонски одметници су налетели једни на друге. Мислећи да су испред њих наоружани монаси и браниоци манастира, две групе су започеле крвави међусобни сукоб. Када се магла разишла, исходиште је било страшно – од целог одреда преживела су само три војника.
Дубоко потресени овим догађајем и свесни божанске интервенције која их је зауставила, преживела три ратника су доживела потпуни унутрашњи преокрет. Одлучили су да баце оружје, остану у Хиландару и приме монашки постриг. Приликом замонашења, добили су имена управо поменутих ранохришћанских мученика – Мануил, Савел и Исмаил (који се у неким изворима помиње и као Авив).
Три века касније, сликајући хиландарску трпезарију, Георгије Митрофановић је као манастирски сабрат желео да сачува ову важну историјску епизоду од заборава. Ликовима древних светитеља свесно је додао каталонске кациге. Ова фреска тако већ вековима стоји као вечно сведочанство о чудноватом спасењу српске царске лавре, али и као симбол моћи покајања које од сурових ратника и рушитеља ствара смерне молитвенике.
