Септембар би могао да се покаже као одлучујући за политичку будућност Немачке, с обзиром на изборе у Саксонији-Анхалт, Мекленбургу-Западној Померанији и Берлину. Уколико владајућа Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) претрпи озбиљне поразе на свим фронтовима, што никако није извесно, и сама савезна влада могла би да се нађе под притиском, а за канцелара Фридриха Мерца последице би могле бити још непосредније.
Пораз ЦДУ-а у Саксонији-Анхалт био је очекиван, али је његов обим ипак значајан. Да ли ће Алтернатива за Немачку (АфД) на крају освојити апсолутну већину и самостално формирати владу готово је споредно питање, јер порука немачком политичком естаблишменту тешко да може бити јаснија. Упозоравајуће светло већ трепери црвено.
Мерц као део проблема
Сам Мерц постао је део проблема. Судећи по овој кампањи, достигао је ону незавидну политичку фазу у којој његове интервенције изгледа производе супротан ефекат од онога који је намеравао. Што страственије позива бираче да крену у једном правцу, то се чини да су неки од њих одлучнији да крену у супротном.
У томе има нечег готово касносавезничког, налик временима позног Совјетског Савеза, када би се неки званичник појавио на телевизији и нешто категорично тврдио, а значајан део становништва инстинктивно закључивао да је истина вероватно негде другде.
Покушаји у последњим данима кампање да се АфД представи као нацистичка странка и марионета Владимира Путина очигледно нису успели да зауставе њен напредак у овој источној покрајини, а можда су јој чак и помогли, јер су изнервирали гласаче уморне од таквих оптужби.
Ни нејасан инцидент са дроном у Лајпцигу, који је искоришћен за подизање тензија према Русији, није приметно променио политичко расположење.
Шта следи након изборног пробоја АфД-а?
Шта ће се даље догодити у Саксонији-Анхалт зависиће од коначне расподеле мандата, али готово свака расположива опција представља проблем за немачки естаблишмент, и то проблем који је сам створио.
Претпоставимо да се у Магдебургу формира влада АфД-а. У том случају, у другим деловима федералног система могла би се појавити искушења да јој се опструише рад. Већ се говори о ограничавању сарадње са властима које би предводио АфД, укључујући и осетљиве области као што су безбедност и обавештајни рад.
То би био изузетан корак, имајући у виду да је немачки федерални систем традиционално функционисао управо зато што су савезне покрајине и федерална влада сарађивале без обзира на политичке разлике.
Почети са ускраћивањем информација или опструисањем легитимно формиране покрајинске владе значило би ризиковати нарушавање читавог система како би се обуздала једна политичка странка.
То би био менталитет санкција, добро познат из међународних односа, али овога пута усмерен ка сопственој земљи и примењен против једног њеног дела.
Коалиција против победника или прихватање реалности?
Алтернатива би могла бити незграпна коалиција готово свих осталих странака, окупљених пре свега са циљем да спрече најјачу странку да влада. То је можда уставно могуће, али бесконачно понављање таквог модела носи очигледну политичку цену. Бирачи на крају примете када изборне победе не доводе до стварне политичке моћи.
Паметнији приступ могао би бити прихватање изборног резултата и омогућавање АфД-у да влада тамо где победи, постепено увлачећи странку у политички естаблишмент. Власт има обичај да дисциплинује побуњеничке покрете, а одговорност открива противречности које опозиција може да сакрије. Административна стварност често је ефикаснија од осуда када је реч о слабљењу радикалних странака.
Међутим, таква стратегија захтева политичку суптилност, а немачко савезно руководство тренутно њоме располаже у ограниченој мери. У пресудним тренуцима немачка политика има тенденцију да моралну сигурност стави испред флексибилности, што је и разлог због којег је годинама грађен такозвани санитарни кордон око АфД-а.
Пошто је странка представљена као нешто са чим је сарадња морално немогућа, сада је тешко променити курс без признања да је првобитна стратегија пропала.
Шири европски политички потрес
Немачки проблем део је ширег процеса. Широм Западне Европе политичка трансформација улази у нову фазу, а јаз између онога што нуде етаблиране странке и онога што захтевају значајни делови становништва постаје све већи.
Они који владају и они којима се влада све више делују као да живе у паралелним политичким световима.
Корени овог раздвајања делимично леже у периоду врхунца глобализације пре 25 или 30 година. Како су економије постајале све међусобно повезаније, све више одлука прелазило је са националног на наднационални ниво.
То није био само идеолошки пројекат, јер у интегрисаном свету многим проблемима заиста више није било могуће ефикасно управљати искључиво на нивоу појединачних држава.
Неко време тај систем је функционисао јер је доносио опипљиве користи. Све космополитскији политички и економски поредак могао је да се похвали просперитетом и растом животног стандарда. Иако су људи имали осећај да се доношење одлука удаљава од њих, систем их је материјално награђивао.
Криза глобалистичког модела
Међутим, тај договор је ослабио јер глобализација више не функционише онако како су њени творци очекивали.
Економска интеграција и даље је довољно снажна да владе не могу једноставно да се повуку иза националних граница, али више не производи политичко самопоуздање и економску динамику које су јој некада давале легитимитет.
Због тога су се етаблиране елите нашле заробљене између структура наслеђених из претходне епохе и бирачког тела које захтева већи степен националне контроле.
Резултат су протестни покрети широм Европе. Они деле одређене карактеристике, посебно нагласак на суверенитету и неповерење према постојећим институцијама, али нису међусобно заменљиви.
Француски, немачки и британски националисти неће нужно постати природни савезници само зато што желе да се супротставе Бриселу, који све њих посматра са подозрењем. Национализам по својој природи одражава различите историје и различите интересе.
Да ли се стари поредак уздрман?
Оно што је важно јесте да стари политички систем почиње да се љуља, иако су његове институције и даље снажне и поседују бројне механизме за обуздавање побуњеничких политичких снага путем коалиција и институционалних баријера.
Међутим, питање је колико дуго такве методе могу да функционишу ако се основни изборни тренд настави.
Зато Саксонија-Анхалт има значај који превазилази саме границе те покрајине. Начин на који ће АфД бити третиран након изборног пробоја пружиће добар показатељ колико је далеко немачки естаблишмент спреман да иде у очувању постојеће политичке архитектуре и какве последице из тога могу проистећи.
Нова Европа не мора бити наклоњенија Русији
Ништа од овога не значи да ће Западна Европа која настаје из садашње трансформације нужно бити наклоњенија Русији. Москва не би требало да гаји такве илузије.
Европа обележена обновљеним национализмима и супротстављеним интересима кроз историју је више пута показала да уме сама да производи нестабилност, а Русија је ретко успевала да избегне последице таквих потреса.
Ипак, политички системи не остају непромењени заувек. Европски поредак створен у доба тријумфалне глобализације улази у период дубоког преобликовања.
Могуће је да је Немачка једноставно место на којем та трансформација постаје немогућа за игнорисање.
