Kad vernik ili posetilac uđe u hram Sv. Save ili u Dom Episkopa Nikolaja u Londonu mora primetiti značajna obeležja koja podsećaju na jednu veliku dobrotvorku srpskog naroda ledi Pedžet.
U crkvi na desnoj strani od ulaza nalazi se barreljef đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića, koji je ona naručila i dala da se postavi, a na levoj strani do srednjeg stuba vitrina sa otvorenom knjigom i potpisima koju je ledi Pedžet dobila od medicinskog osoblja Skopske bolnice 1915.
U Domu Episkopa Nikolaja u prostoriji koja nosi naziv Ledi pedžet videće na zidu uramljena njena odlikovanja a u biblioteci će naći njenu knjigu „Sa našim srpskim saveznicima“.
Ove godine se obeležava 112 godina od početka Prvog svetskog rata, kako u Evropi tako i u svetu, gde će se pomenuti mnoga značajna imena vezana za ovaj svetski događaj koji je odneo ogroman broj ljudkih života, (računa se 19 miliona) ali među onima koji su u ovo teško vreme spasli mnoge živote ne može se mimoići ime velike dobrotvorke srpskog naroda ledi Pedžet. To je ona dama koja je izjavila „Iako me svi zaborave to mi je svejedno, samo da me moji Srbi ne zaborave“.
Ovde, pre nego opširnije budem govorio o ledi Pedžet potrebno je naglasiti da su mnoge Britanke, kao i ledi Pedžet, bile u medicinskim misijama i svesrdno pomagale Srbiju i njihovu vojsku kao što su: dr. Elsi Inglis (Elsie Inglis) osnivač Bolnica škotskih žena, Flora Sands (Flora Sandes), jedina strankinja docnije u srpskoj vojsci i uniformi, dr. Elizabeta Ros ( Dr. Elizabeth Ross), Mabl Stobart (Mabel Stobart), Katrin Mkfejl (Katherine McPhail), Evelina Haverfild (Evelina Haverfield) i mnoge druge.
Ko je bila ledi Pedžet?
Po rođenju pripadala je najvišem engleskom plemstvu. Rođena je u Londonu 9. oktobra 1881. Njeno puno ime glasi: Dame Louse Margaret Leila Wemyss Paget. Ćerka Artura Pedžet-a (General SIR Arthur Henry Paget, G.C.B. 1851-1928) i majke Meri Stivens (Lady Arthur Paget Mary Stevens) koja je bila Amerikanka.
Lejla Pedžet školovala se u Londonu, Parizu, Firenci i Njujorku. Otac ledi Pedžet bio je general. Pedžeti su u 16. veku dobili baronstvo, u 18. grofovstvo, a posle bitke kod Vaterloa 1815 markizat. Većina Pedžeta bili su ili u vojsci ili u diplomatiji. Mnogi od njih imali su vezu sa Srbima.
Najveću i najbliskiju vezu sa Srbima imala je baš ledi Pedžet. Njen muž, ser Ralf Pedžet, bio je britanski poslanik u Srbiji od 1910. do 1913. gde je ledi Pedžet sklopila mnoga prijateljstva sa Srbima.
Kada je izbio Prvi balkanski rat Pedžet je odmah počela da radi i da pomaže u bolnici Kola srpskih sestara zajedno sa sestrama a i još nekim damama iz Diplomatskog kora. Nije se libila nikavog posla ali se najviše trudila oko ranjenika.
Svedočenja o ledi Pedžet i njenoj ljubavi prema Srbima
Tako jedna članica Kola srpskih sestara kasnije će zapisati o ledi Pedžet sledeće: „Gledale smo je brižno kako izlazi setno iz operacione sale, a malo zatim ide iz jedne bolesničke sobe u drugu ali sada sa osmehom na bledim usnama i s vedrim licem. Svojom nežnom rukom namešta uzglavlja, stavlja svoju belu ruku na vrela čela, i kao senka nemo i bešumno provlači se od postelje do postelje, od sobe do sobe i bdi kao sestra nad braćom svojom“ (Spomenica L. Pedžet, str. 23).
A zašto je Srbe toliko zavolela, tako se prema njima ophodila i toliko žrtve podnela reći će ova Srpkinja sestra koje se, iz skromnosti, nije ni potpisala punim imenom. Ona kaže za ledi Pedžet: „Boraveći često i danonoćno u toj sredini, ona je proučavala dušu našeg čoveka, ponirala u dubinu njegovog „ja”- osećala je kroz njegove patnje i bolove i stradanja njegovu ljubav za bližnje, za zemlju, duboko je osetila da on zna zašto se bori i za koga se bori……. kroz tog i takvog čoveka zavolela je ta blagorodna i požrtvovana žena naš narod“ (Spomenica str. 23-24). Ne samo tokom Prvog i Drugog balkanskog rata, već i tokom Prvog i Drugog svetskog rata ledi Pedžet će ostati istinski prijatelj Srbije i srpskog naroda.
Radila je u bolnici Kola srpskih sestara
Bolnica Kola srpskih sestara neprekidno je radila od oktobra 1912. do avgusta 1913. gde je ledi Pedžet radila požrtvovano i teško i gde se i razbolela zbog čega je morala da otputuje u London na oporavak i odmor. Ali, ni u Londonu nije sedela skrštenih ruku nego je organizovala i poslala jednu celu bolnicu, sa 60 osoba, za Srbiju kako bi joj pomogla u teškim momentima.
Kada je otpočeo rat sa Bugarima ledi Pedžet se vraća, iako još nije sasvim ozdravila, za Srbiju i počinje da radi u Beogradu, ne u nekoj uređenoj bolnici, već u jednoj maloj na Savamali uspevajući da, svojim radom, od jedne zapuštene bolnice napravi dobru i divnu zdravstvenu ustanovu.
Krajem avgusta 1913. ser Ralf Pedžet dobiva premeštaj iz Beograda i ledi Pedžet odlazi sa svojim mužem. Ona je i dalje održavala veze sa Srbima. Tako ona piše iz Londona Jeleni Dimitrijević i u svome pismu kaže: „Ništa dražesnije od proste seljačke prirode i njihove odanosti i zahvalnosti prema onima koji su ih negovali. Ja sam se retko srela s takvim seljacima. Zaista oni su prirodni i pravi džentlmeni.” (Spomenica, str. 27).
Gledajući iz ove naše današnje perspektive pitamo se šta bi danas rekla ledi Pedžet da je živa jer je nažalost, Srbija ostala bez 1300 sela a i bez tih njenih „prirodnih džentlmena“. Nekome je bilo stalo da se upropasti selo a time i država. Ko je kriv? Mislim da bi se ovde najbolje mogla primeniti ona rečenica Dostojevskog „Svi smo krivi za sve“.
Prvi svetski rat
Srbija skoro potpuno iscrpljena, izmorena i premorena od dva Balkanska rata dočekuje ultimatum moćne Austrougarske carevine jula 1914. godine. Materijalno vrlo slaba ali duhom vrlo jaka, Srbija odbija ultimatum spremajući se za najgore.
Austrija objavljuje rat Srbiji. Kralj Petar Prvi i Vlada odlučuju da mobilišu, ranjenu, iskrvavljenu i premorenu Srbiju, a Srbi ustaju složno kao jedan. Od kralja, preko oficira, inelektualaca i do poslednjeg seljaka, znajući da cene slobodu kako Otadžbine tako i svoju ličnu idu na frontove da se suprostave daleko nadmoćnijem neprijatelju.
Sa koliko su rodoljublja Srbi pošli da brane Otadžbinu, dom i porodicu najbolje će ilustrovati ova priča koju sam kao đak osnovne škole čuo od moga ujaka Milana Rogića, čiji je otac Ivko poginuo na Solunskom frontu i čije ime se i danas nalazi u kapeli na Zejitlinku pod brojem 256.
U razgovoru sa ljudima i nekim bivšim borcima sa Solunskog fronta on priča: „Imao sam samo 13 godina kada smo silazili sa Tare planine u naša sela i bilo nas je mnogo ljudi i stoke na Kaluđerskim barama. (kaluđerske Bare su visoravan u podnožju Tare a iznad manastira Rače kod B. Bašte) Dođe Živko Rogić iz prometne banke u Bajinoj Bašti i donese vest da je Austrija objavila rat Srbiji.
Ja gledam u ljude kako će ko reagovati. Nisam video neku veliku promenu kod njih nastavili su sa pričama i posluženjem na ovom odmaralištu. Sutradan znam da sve ono muško koje je bilo sposobno za pušku, pa iako nije doraslo za vojsku, spremi se i pođe, bez vojnog poziva, za Užice da se jave u vojnu komandu. Verovali ili ne prolamala su se brda i doline od njihove pesme. Kao da su pošli na svadbu a ne u rat“.
Srbi su sa oduševljenjem išli u odbranu Otadžbine
Eto sa kakvim oduševljenjem su išli Srbi u odbranu Otadžbine, svojih ognjišta i svojih porodica. Onda nije ni čudo što će ta mala, odrpana , pocepana i siromašna, ali idealima vrlo bogata, srpska vojska izvojevati prve i velike pobede protiv mnogo nadmoćnijeg neprijatelj na Ceru i Kolubari i da ga potpuno protera sa svoje teritorije, razume se uz velike ljudske žrtve i na jednoj i na drugoj strani.
Francuski novinar Anri Barbi u svoj knjizi „Sa srpskom vojskom piše:“ U ovom ratu u kome se neprijatelj koristi najnovijim naučnim otkrićima, Srbija se bori bez ijednog od tih aduta koji su duboko izmenili igru vojnih snaga i taktiku bitaka. U borbi protiv austromađarske vojske koja je zadivljujuće opremljena, srpskoj armiji nedostaje svega, pa čak i konja, i pušaka, posebno ambulantnih kola!“ (Henry Barby „Avec l’armee Serbe“. – Sa srpskom vojskom , str. 127)
Ne očekujući takvo junaštvo od Srbije saveznici bivaju i začuđeni i zadivljeni njenom hrabrošću i uspesima pa traže načina kako da pomognu tu hrabru zemlju i njihovu vojsku. U to vreme u Londonu ledi Pedžet, sa srpskim poslanikom Čedomiljom Mijatovićem, gospođom Karington Vajld, jeromonahom Nikolajem, docnijim episkopom, i drugima osniva Srpski potporni fond (Serbian Relief Fund), za pomoć srpskom narodu.
Predvodila je Prvu misiju
Već 4. novembra 1914. preko Soluna, u Skoplje stiže Prva misija koju predvodi ledi Pedžet. Prema objavljenoj spomenici ta Prva misija se sastoji od: 4 lekara, sekretara i pomoćnika sekretara, glavne sestre, jedne apotekarke, 16 milosrdnih sestara, 6 bolničarki, 14 bolničara, pomoćnog magacionera i 1 kuvara, i drugog dopunskog osoblja.
Kad je stigla ledi pedžet u Skoplje već je jedna gimnazija bila pretvorena u bolnicu koju je ona sredila i postavila u nju 275 kreveta. To je bila i jedina bolnica koja je imala radiografski aparat. Prvi ranjenici stižu 24. novembra i tu će se ubrzo obaviti 350 operacija.
Pored svih ratnih opasnosti tokom januara 1915. počeo je da besni još jedan opasni neprijatelj, pegavi tifus koji je pored vojnika i naroda zahvatio i medicinsko osoblje. Jedna milosrdna sestra je umrla dok se dva bolničara i jedna milosrdna sestra, zbog mnogo narušenog zdravlja, vraćaju za Englesku. U januaru je obolelo od pegavca njih 400 pa je srpska vojna komanda dala na raspolaganje još dve zgrade za bolnice. Jednom je upravljao lekar Srpskog potpornog fonda dr. Mejtland (Dr. T. Gwynne Maitland) a drugom lekar Britanskog crvenog krsta Dr. Bari (Dr. Howard G. Barie).
Ledi Pedžet je obolela od tifusa zajedno sa 16 medicinara
Tokom marta, zbog zaraze, u postelju je palo njih 16 medicinara a među njima i ledi Pedžet. Ulažući nadčovečanske napore za dva meseca teškog rada pegavac je bio pobeđen, a ledi Pedžet iscrpljena od rada i bolesti poslata na oporavak u Englesku te napušta Skoplje 6. maja.
Ogromna masa sveta izašla je na stanicu da isprati ledi Pedžet. Đeneral Damjan Popović pozdravio ju je kratkim govorom, predao joj lično pismo regenta Aleksandra, a u ime Kralja Petra Prvog predao joj lentu Sv. Save, kojom su od žena do tada bile odlikovane samo kneginja Jelena i ruska carica (Spomenica str. 32). Vojna muzika je ovom prilikom odsvirala srpsku i englesku himnu. U Skoplju iza nje ostaje bolnica sa 500 bolesnika, 5 lekara i 27 milosrdnih sestara, koja vodi računa ne samo o vojnicima već o civilima.
Dok je ledi Pedžet bila na oporavku od tifusa u Engleskoj počele su ofanzive austrougarske i Nemačke sa severa i Bugarske sa istoka i Srbija je stajala pred velikom katastrofom. Po rečima Monike Kripner: „Ugroženi od austronemačkih trupa sa severa i zapada, a od Bugara sa istoka, teško razočarani zbog nedolaska savezničkih pojačanja, i bez municije……Srbi nisu mogli učiniti ništa više. Napale su ih tri sile, Grci su ih izdali, a saveznici izneverili.“ (U originalu Monika Krippner The Quality of mercy a u prevodu: Monika Kripner Žene u ratu – str. 120.)
Povratak u Skoplje
Ledi Pedžet je ostala na oporavku samo nekoliko nedelja i vratila se odmah za Skoplje da bi nastavila svoju pomoć Srbima. Ovoga puta pored nje kao upravnice bilo je: 9 lekara, i 44 medicinara među kojima i 1 Amerikanka, 5 Dankinja, 3 Holanđanke i 1 Francuskinja i bolničari od kojih 6 Amerikanaca.
Nadmoćna sila naterala je ne samo srpsku vojsku već i vladu i narod na povlačenje i to najgorim putem preko Albanije. Kad je počelo povlačenje ser Ralf, koji je zastupao Britansko ministarstvo spoljnih poslova, tražio je da se i bolnica i bolničko osoblje povuče iz Skoplja.
Ledi Pedžet i većina medicinskog osoblja je to odbila jer su ove ineligentne i odlučne žene, po rečima Monike Kripner: „Smatrale da imaju većih obaveza prema Srbima nego prema britanskom Ministarstvu spoljnih poslova“ (str. 114).
Ser Ralf se pomirio sa njihovom odlukom i pošao je sa misijama peške put Albanije dok je postojana ledi Pedžet ostala sa svojom bolnicom i jednim delom osoblja i sačekala neprijatelja.
„Sa našim srpskim saveznicima – With our Serbian Allies“
Ledi Pedžet će kasnije u svoj knjizi „Sa našim srpskim saveznicima – With our Serbian Allies“ zapisati: „Za tri dana pre nego su Bugari stigli radili smo pod velikim pritiskom u različitim delovima grada, previjajući rane, hraneći ljude, čisteći ih od prljavštine u kojoj su ležali dok ih sve nismo prebacili kod nas“ (str. 20-21).
Tako je ostala pod neprijateljskom okupacijom od oktobra 1915. do marta 1916. dok i poslednji srpski ranjenik nije odveden kao zarobljenik u Bugarsku. Bugari svakako nisu smeli učiniti nepromišljene poteze što se tiče bolnice i osoblja jer su znali ko je ledi Pedžet koja je i bugarske ranjenike primala u svoju bolnicu.
U martu 1916. ledi Pedžet je krenula sa članovima svoje misije preko Bugarske, Rumunije i Rusije i Severnog mora za Englesku gde ju je njena porodica sa željom čekala. Iste te godine 1916. Vidovdan se slavio širom Britanije kao srpski dan.
Kako se Nikolaj Velimirović zahvalio Ledi Pedžet?
Tada jeromonah Nikolaj Velimirović, docniji episkop žički i ohridski, i prvi neanglikanac propoveda u katedrali Sv. Pavla u Londonu pred kraljem Đorđem i preko 10 hiljada prisutnih o Srbima i Srbiji zahvaljujući se za pomoć Britaniji i drugim saveznicima i moleći da ta pomoć ne prestane. Ledi Pedžet je izabrala da ovoga dana govori u Bermingemu , kao i naš profesor Bogdan Popović, jer je ovaj grad bio primio veliki broj srpske dece na izdžavanje.
Kralj, vlada, vojska ,izbeglice i neke strane bolničke misije prošli su albansku golgotu. Nažalost od 250 hiljada preživelo je samo 150 hiljada. Mnogi srpski vojnici, iscrpeljeni i izgladneli, bosi i goli poumirali su na Krfu i sahranjivani prvo na kopnu a potom u moru kod ostrva Vida. Ko se od nas ne seća „Plave grobnice“ od Milutina Bojića koji je opevao muku i slavu srpske vojske.
„Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
i na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.
Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom“
Dok na groblju Drinske Divizije u selu Sveti Matej na spomeniku su uklesane reči pesnika Vlade Stanimirovića:
„Na humkama u tuđini
Neće srpsko cveće nići
Poručite našoj deci
nećemo im nikad stići
Pozdravite otadžbinu
Poljubite srpsku grudu
Spomen borbe za slobodu
Neka ove humke budu“.
Na groblju Zejtinlik u Solunu su grobovi Srba i saveznika poginuluh u proboju solunskog fronta sa kapelom u sredini na kojoj su ispisani između ostalih i ovi stihovi Vojislava Ilića Mlađeg:
„Ispred vrata domovinskih,
U pobednom svome hodu
Izgiboše ispolinski
Za jedinstvo i slobodu.
Njina dela slaviće se
Do poslednjih sudnjih dana:
Slava jatu besmrtnika!
Mir pepelu velikana!
A zatim i sledeći stih:
„Blago potomstvu što za njima žali
Jar oni behu ponos svome rodu!
Blago i njima jer su slavno pali
Za Otadžbinu, Kralja i Slobodu.“
I pored svih teškoća ostatak srpske vojske se oporavio. Tako oporavljena pošla je na Solunski front da se pridruži saveznicima i da kao oluja krene u oslobađanje porobljene Otadžbine. Lafan u svojoj knjizi „Srbi čuvari kapije – The Serbs The Gardians of the Gate“ piše: „Srbi su pokazali da iako ostali bez domova i u najnepovoljnijim okolnostima, njihov duh ostaje nepobediv“ (str. 245).
Po završetku Velikog rata, ledi Pedžet je ostala u svom domu u Londonu
Srpske i savezničke armije, junački su probile Solunski front. Austrougarska, Nemačka i Bugarska su pobeđene. Srbija oslobođena. Sada se istorija okreće drugim tokom. Tri carevine su nestale: austrougarska, otomanska i ruska, a naš stari kralj Petar Prvi vratio se sa svojom preživelom vojskom i narodom u oslobođeni Beograd.
Po završetku Prvog svetskog rata ledi Pedžet je ostala u Londonu u svome domu gde je gajila ptice i ceveće i mislila na svoje Srbe. Jedino je došla u Srbiju na sahranu kralja Aleksandra, posle njegove pogibije u Marselju, moleći da je smeste na vidno mesto odakle će posmatrati povorku. Sa ljubavlju je čuvala dva lična pisma zahvalnosti koje joj je uputio kralj Aleksandar.
Sa ovim priča o ledi Pedžet nije završena. Njen muž ser Ralf Padžet umire na samom početku Drugog svetskog rata (1940.) a ona, kada je nacistička Nemačka počela da bombarduje London, ne sedi skrštenih ruku. Svoju kuću „Varen Hauz“ u Kingstonu od 60 soba odmah pretvara u bolnicu za engleske ranjenike.
Po svršetku Drugog svetskog rata mnogi Srbi, odani Kralju i Otadžbini nisu se vratili u komunističku Jugoslaviju, ne mireći se sa novim režimom, pa je takvima ledi Pedžet ponova počela da pomaže kako bih naš narod rekao „i šakom i kapom“. Mnogim Srbima je pomogla da nađu posao, mnoge smestila u svoj dom dok se ne snađu a jedan od njih bio je i naš pisac Miloš Crnjanski.
Pomagala je crkvu sv. Save u Londonu i srpske đake
Crkvu Sv. Save u Londonu, koju nam je Anglikanska crkva dala na uslugu, koju smo 1982. otkupili, ledi Pedžet je pomogla da se snadbe najvažnijim nameštajem. Srpsku omladinu je takođe pomagala i školovala. Tako je postao njen stipendista i dečak od 19 godina, koji se ranije borio kod Draže, Sava Stepanović.
Ona mu je pomogla da posle završene gimnazije u Parizu upiše čuvenu Vojnu akademiju Sen Sir (Ecole Saint-Cyr) koju je ranije od Srba bio završio samo Kralj Petar Prvi. Danas pukovnik Sava Stepanović, koga sam imao čast da upoznam i razgovaram, živi u Parizu kao penzioner sa odlikovanjima Francuske i Amerike jer je bio učesnik u ratovima: korejskom, alžirskom , vijetnamskom i drugima.
Potrošivši skoro sav svoj veliki imetak ledi Pedžet je prodala svoju veliku kuću „Varen Haus“ sa velikom baštom i drugim prostorijama i kupila 1954. manju kuću koja je nekada pripadala književniuku Golsvortiju (John Galsworthy) a nosila je naziv „Soms House“.
U ovoj kući ledi Pedžet je živela i u njoj i dalje primala svoje Srbe sve do svoje smrti 24. septembra 1958. Samo na pet dana pre smrti rekla je protojereju Miloju Nikoliću u njenoj kući „Neka me svi zaborave! To mi je svejedno! Ali će mi teško pasti ako me moji Srbi zaborave“. (Spomenica, str. 57).
Nismo je zaboravili
I nismo je zaboravili. I nećemo je zaboraviti jer i u crkvi i u crkvenim prostorijama londonske Crkve Sv. Save mnoge stvari i mnoge uspomene podsećaju nas na ovu veliku Hrišćanku i veliku humanistkinju, kao i na sve one koji su nam sa njom pomogli u toku Prvog svetskog rata a i kasnije da očuvamo svoju slobodu i svoju Otadžbinu, a Srbija je nazvala jednu ulicu u najlepšem delu Beograda njenim imenom.
I o ovoj stogodišnjici Prvog svetskog rata Srbi u Otadžbini i Srbi u rasejanju da ne zaborave upaliti u crkvama sveću voštanicu za jedno Dobro Srce za Lejlu Pedžet i sve one koji nam pomogoše. Hvala joj za sve što je učinila za Srbe i Srbiju!
Prota Milun S. Kostić, 25. 6. 2014. London
(predavanje održano u sklopu serije predavanja o Prvom svetskom ratu)
