„Наши родитељи“ и „Божји људи“, представе на две сцене, о два социјално дијаметрална света, у режији двојице младих, талентованих, оригиналних редитеља приказане су „у пакету“, као слика човекове судбине неумитно условљене друштвеним околностима.Чини се да проблеми егзистенције бивају и стварни, али и фабриковани духом времена.
КЛИШЕ ПОБУНЕ ПРИРОДЕ
„Наши родитељи“, ауторски пројекат Патрика Лазића. БДП
После „планетарног“ успеха своје представе “Наш син“(Хартефакт“ 2022), Патрик Лазић је своју следећу (ауто)фикцију „Наши родитељи“ усмерио на вивисекцију (без анестезије) односа родитеља према потомству, фиктивном, стварном, или жељеном. На Летњој позорници Београдског драмског позоришта, аутор је конструисао косу палубу извесног крузера око грчких острва, где, међу 5000 других, плове и три пара из Србије. Ситуацију клаустрофобије, где нема одступања ни са брода, ни из неподношљиве ситуације, Лазић је искористио као усуд да се педесетогодишња Александра (Милица Зарић) људски зближи са Милошем из Лебана (жиголо Doubley Andy /Братислав Здравковић), кога јој, као рођендански поклон, шаље син редитељ, да се Арман(Амар Ћоровић) и Никола(Милан Зарић), до тада дугогодишњи геј пар растане, јер Арман осећа обавезу да породици, као јединац, обезбеди потомство, као и да Тамару (Нада Мацанковић) и Тарика(Иван Томић) неочекивано стигне не општежељена новост, да ће постати родитељи…
Пишући (чини се, наручен) текст „Наши родитељи“, Патрик Лазић се, овога пута, удаљио од аутентичног личног искуства, пропуштеног кроз призму хумора и ироније („Наш син“), па су три приче о родитељству на крузеру постале више низ ређања општих места (иако добро написаних) и клишетизираних ситуација, него стварна дијагноза како усамљености, тако и вазда тегобног статуса родитељства. Нарочито је агон (кад је већ у Грчкој), кроз позориште у позоришту, „сценско читање“ Николиног позоришног комада о њиховој љубави, било натегнуто и „преглумљено“. Упркос редитељски лепом решењу сцене секса, значајној за Арманово крајње признање (као и низ неодољивих призора – групна гимнастика на крузеру, уводна сцена уморног жигола, финална сцена, када сви фасцинирано гледају ретку појаву лабудова, Аполоновог симбола…) средишњи део представе „Наши родитељи“, најзначајнији у грађење поенте, жртвовања за потомство, постао је најнезанимљивији, нарочито у сценама инфантилних партнерских свађа око „кутије за успомене“ и заједничког пса… Милица Зарић је Александру, најпре ужаснуту синовљевим рођенданским поклоном, згожену жиголовим професионалним завођењем, сценски и емотивно занимљиво превела у његову искрену „навијачицу“, уз аутовање своје опсесије („љубави“) према аватару (!). Дабл Енди, Милош из Лебана, у сцени са Александром био је тачан, истинит и интригантан, а у сцени са Тамаром, где се психолошки огољује, много мање је ефектан. Нада Мацанковић је маркантно, енергично и до краја уверљиво приказала Тамару, са одличном трансформацијом у ситуацији „деус екса махина“, а Иван Томић, стварни „јунак“ ове представе је занимљиво, животно, сугестивно и животно дао поразну дијагнозу трагичног родитељског усуда, као неку реплику на Аристотелов драмски захтев „падање из среће у несрећу“! Као аутор текста, режије, сценографије и изврсно пласиране медитеранске музике (костимографкиња је Татјана Радишић), Патрик Лазић је ову прелазну сторију ка трећој представи у најављеној трилогији (делује као будућа прича о Арману) дао на увид публици у БДП, да се огледа у њој, или ужива у летњој вечери и доброј игри.
НИЖЊИ ДУХОМ У ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ
Бора Станковић: „Божји људи“. Редитељ Југ Ђорђевић. Народно, Београд
Епску нарацију приповедака „Божји људи“, редитељ Југ Ђорђевић и драматург Ђорђе Косић су окарактерисали као представу „по мотивима прозе Боре Станковића“. Чини се да млади редитељ лагано усваја препознатљив манир, виђен у претходном раду на истој сцени („Госпођа Олга“). Сличност се огледа у уводној сцени обе представе – у првој се прича бајка „У цара Тројана козје уши“, без неке битне везе са Бојићевом драмом, а „Божји људи“ започињу псеудодокументарним посмртним животописом глумице Вање Ејдус, која надаље игра у представи, без икакве везе са нарацијом која следи. И не само да је овај поступак нелогичан, већ постаје и неисправан, јер указује на приповест о убогима и од Бога обележенима на врањанском гробљу као на фикцију, конфабулирање, трач, а не као на истиниту слику живота. У даљем току представе група врло ангажованих, спретних и уверљивих глумаца Народног позоришта (Вања Ејдус, Ива Милановић, Јелена Благојевић, Александар Вучковић, Недим Незировић и Новак Радуловић) представљају Борину гробљанску сиротињу и часне грађанске учеснике ритуалних задушница и кроз гротескни драмски израз, па тако ти ликови, одраз старог Врања, али и читавог бекетовског човечанства у пустињи (гробљу) историје, постајући јасна слика егзистенције која се бори (и избори) за достојанствен живот у најтежим условима, бивају помало анегдотални. Касније названа „стварносном прозом“, ова врста натурализма је ушла у нашу књижевност већ првих година двадесетог века и обележила најизразитијег тумача старог Врања, Бору Станковића, као неког нашег Максима Горког.
Упркос врло инвентивним решењима, у податној за то сценографији Андреје Рондовић (и стилизованом костиму Велимирке Дамјановић, уз софистиицирану музику Невене Глушице), у простору који допушта да се иконографија гробљанских симбола претаче у реалан животни миље ликова, као и енергичној игри глумаца (уз непријатно кричање, онако брехтовско), ређање литерарних тема, обележених именима „божјих људи“, написаних на екрану, убрзо постаје монотоно, а до краја представе и заморно. И то није необично, јер узбудљиво позориште захтева посвећен сценски доживљај, ритуал који настаје у дослуху гледаочевог поверења и глумчеве моћи да створи илузију живота на сцени. Нарација има сасвим другу функцију, супротну овој – да пренесе лепоту писане речи, обично сувише експлицитне, да би оставила простор за домаштавање сваког појединца, по сопственом искуству.
„Божје људе“, Боре Станковића су два несумњиво даровита млада уметника, драматург Ђорђе Косић и редитељ Југ Ђорђевић замислили као „сторителинг“, препричавање, уз повремено грубо „удрамљивање“ (јер ликови јесу јарки) и цитирање изврсне оригиналне прозе, па се стекао крајњи утисак да је ова врста (сценског) читања Борине књижевности више наметнута непроналажењем правог драмског тумачења натурализма из данашњег времена (а има много коинциденција), него што је примењена оригинална позоришна пракса.
Печат
