Масовни напад јеменских Хута на Саудијску Арабију постао је први озбиљан тест за Заједнички одбрамбени споразум из Меке – безбедносни пакт између Ријада, Анкаре и Исламабада, успостављен пре само месец дана. Више се не говори о будућој безбедносној архитектури као апстрактном концепту. Напротив, поставља се веома конкретно питање: какве кораке би савезници Саудијске Арабије требало да предузму након напада на њену територију?
Према наводима коалиције предвођене Саудијском Арабијом, хутски пројектили и дронови погодили су цивилне и економске циљеве у четири јужна града. Најмање 73 особе су повређене, међу њима жене и деца. Избили су пожари на енергетским постројењима и оштећена је комунална инфраструктура, док је рад појединих предузећа привремено обустављен. Хути тврде да су гађали постројења компаније „Сауди Арамко“ у Абхи, Џизану и Наџрану, као и ваздухопловну базу „Краљ Халид“ у Хамис Мушаиту.
Зашто је Џизан био важна мета?
Град Џизан има посебан значај. Његова рафинерија нафте има капацитет од око 400.000 барела дневно и једна је од највећих у Саудијској Арабији, а пре свега снабдева домаће тржиште. Овим нападом Хути су показали способност да остваре три циља: угрозе становништво, поремете енергетску инфраструктуру и доведу у питање поузданост Саудијске Арабије као кључног снабдевача нафтом.
Географија напада такође је значајна. Хамис Мушаит представља важан војни центар Саудијске Арабије, Џизан је центар за прераду нафте и важна лука, Наџран се налази близу јеменске границе, док је Абха административни центар провинције Асир. Реч је о координисаној операцији усмереној на више циљева и једној од највећих акција покренутих против Саудијске Арабије од почетка америчко-израелског рата против Ирана 28. фебруара 2026. године.
Хути тврде да је операција одговор на саудијске нападе у Јемену и наводе да су у претходна три дана изведена 121 ваздушна удара. Ријад говори о опасној ескалацији и кршењу суверенитета. Претходни модел ограниченог одвраћања, успостављен након примирја из 2022. године, практично је престао да функционише, а сукоби су поново прешли границе Јемена.
Шта заправо предвиђа Споразум из Меке?
Овде се отвара осетљиво питање Споразума из Меке. Документ су 7. августа 2026. године потписале Саудијска Арабија, Турска и Пакистан, а његова јавно представљена формулација јасно подразумева да се оружани напад на једну државу чланицу сматра нападом на све. Турски министар спољних послова Хакан Фидан чак је овај механизам упоредио са Чланом 5 НАТО-а. Међутим, формула колективне одбране која добро звучи не подразумева аутоматски и постојање функционалног војног механизма.
Пун текст споразума није објављен. Због тога није јасно ко одлучује да ли одређени инцидент представља напад који активира међусобне обавезе, да ли је помоћ аутоматска и ко би командовао снагама предвиђеним за заједничко деловање.
Први састанак заједничког политичко-одбрамбеног комитета одржан је 31. августа. Стране су се договориле о формирању секретаријата у Ријаду и започеле разговоре о заједничким вежбама, војној интероперабилности и одбрамбеној производњи. Иако је политичка воља исказана, оквир за њено спровођење још увек се обликује.
Од реторике до конкретне помоћи
Чак ни Члан 5 НАТО-а не захтева да све чланице аутоматски уђу у рат; свака држава предузима мере које сматра неопходним. У случају Споразума из Меке простор за различита тумачења вероватно је још шири. Помоћ може подразумевати размену обавештајних података, јачање система противваздухопловне одбране, испоруке оружја и ангажовање стручњака, али не нужно и заједничке ударе на Јемен.
Реакције савезника потврђују овакво тумачење. Пакистански премијер Шехбаз Шариф описао је напад Хута као „кукавички“, осудио га „најоштријим речима“ и изразио непоколебљиву солидарност са руководством и народом Саудијске Арабије.
И турско Министарство спољних послова издало је оштро саопштење, подржало суверенитет и територијални интегритет Саудијске Арабије и затражило од Хута да одмах обуставе нападе. Међутим, ниједна од две земље није јавно најавила сазивање хитног састанка комитета, подизање борбене готовости или пружање војне помоћи Ријаду као одговор на нови напад.
То не значи да је споразум доживео неуспех. Колективна одбрана није ограничена на тренутни узвратни удар, посебно ако нападнута држава није затражила конкретну помоћ. Ријад је можда тренутно више заинтересован за дискретну сарадњу у области обавештајних података, откривања лансирања пројектила и противдронских система него за видљиво укључивање савезника у рат.
Где је граница која активира савез?
Међутим, ослањање искључиво на реторику дугорочно неће бити одрживо. Ако се напади наставе, чланице савеза мораће да одреде праг на коме принцип „напад на једног је напад на све“ добија практично значење. У супротном, Хути и друге регионалне снаге добиће сигнал да пакт не мења цену војног притиска на Саудијску Арабију.
За сваки одбрамбени савез то представља већи ризик од ограничене материјалне штете: одвраћање функционише само док потенцијални противник верује да ће обећања бити поткрепљена делима.
Анкара и Исламабад имају разлоге да избегавају директно укључивање у јеменски сукоб. Иако Пакистан има блиске војне везе са Ријадом, настоји да очува радне односе са Ираном, а његов парламент је још 2015. године одбио слање трупа у Јемен. Турска такође не жели да споразум претвори у анти-ирански блок нити да буде увучена у дуготрајан сукоб.
Највероватнији сценарио: постепена реакција
Најизгледнији сценарио је постепен одговор. Он ће вероватно започети консултацијама, наставити се јачањем саудијских капацитета противваздухопловне одбране, разменом обавештајних података и испоруком система за борбу против дронова.
Пакистан би могао да обезбеди стручњаке и додатно особље, док би Турска могла да понуди беспилотне летелице, средства електронског ратовања и муницију. Заједнички војни удари били би разматрани тек у случају наставка напада, великих људских жртава или озбиљних поремећаја извоза нафте, а и тада би захтевали посебну политичку одлуку.
Утицај на тржиште нафте
Након напада цена нафте Брент приближила се нивоу од 99 долара по барелу, мада је почетни раст остао у оквирима од око два одсто. Иако тржиште још не сматра штету критичном, реагује на више извора ризика. Иран и Сједињене Државе су 4. септембра гађали међусобне нафтне танкере у Ормуском мореузу, док Хути појачавају притисак на пловидбу у области мореуза Баб ел Мандеб. Пре рата је кроз Ормуски мореуз пролазила око петина светских испорука нафте. Истовремена претња за два кључна поморска правца могла би брзо да промени тренутно релативно мирна очекивања трговаца.
Да ли савез постоји само на папиру?
За потписнице Споразума из Меке овај напад не представља окидач за аутоматски улазак у рат, већ тест способности да осмисле заједнички курс деловања. Осуда коју су изнели Шариф и турско Министарство спољних послова представља тек први ниво реакције. Сада остаје да се види да ли ће заједнички комитет бити сазван, да ли ће Ријад затражити помоћ и шта би се догодило у случају новог напада.
Уколико политичке изјаве буду праћене консултацијама, јачањем система противваздухопловне одбране, разменом обавештајних података и координацијом заједничких активности, Споразум из Меке добиће стварно и практично значење.
Међутим, ако се одговор сведе само на реторику о „кукавичком нападу“, репутациони добици остварени током августовског самита брзо ће избледети.
Хути нису погодили само саудијске циљеве; они су практично тестирали да ли савез постоји и изван текста заједничког саопштења. За сада не постоји коначан одговор на то питање – а стиче се утисак да га можда неће ни бити.
