Трагедија Другог светског рата окончана је капитулацијом Немачке, поделом интересних сфера између Истока и Запада и суђењима ратним злочинцима у Нирнбергу. Данашњим млађим генерацијама и поколењима политичара трагедија окончана 1945. године делује као сен из прошлости, без искуствених трагова. Томе кумују негативни импулси васпитања и образовања усмерени на јачање безобзирних националних интереса који угрожавају опстанак и животе припадницима других нација на западном Балкану и другде.
Какве ће последице код младих генерација, од 1990. године до данас, оставити та безобзирна национална индоктринација, већ данас наговештавају нацистички настројени скупови: концерти, спортски догађаји, политичке и друге манифестације. То је, усуђујемо се рећи, нездраво усмерена свест, која се већ дуго испољава у западнобалканским државама које међусобно сарађују у остварењу сличних циљева. Противтежа томе је борба српског народа, не случајно историјско-демографски расутог по целој територији некадашње Југославије, за признање, очување и одбрану свог националног и културног идентитета, без промене државних граница.
Типичан мото за све новонастале западнобалканске државе, чији је циљ формирање једнонационалних територија, звучи попут овог албанског: „Са ђаволом бих се дружио, само да ујединим Косово са Албанијом.” Изговорио га је Бедри Пејани (1885–1946), чије име данас носи Гимназија у Пећи, с наставом на албанском језику. Један је од оснивача Друге призренске лиге 1943. године, пореклом из племена Таћи, сарадник немачке обавештајне службе. Обећавао је Вермахту формирање војне јединице од 120.000–150.000 албанских војника, с намером да штити границе велике Албаније, због чега су га Немци прогласили лудим, иако су с њим сарађивали. Организовао је бројне активности у несагласју с албанским партизанима који су га 1946. године ухапсили и предали југословенским властима. Због здравствених проблема, смештен је на лечење у призренску болницу, где је и преминуо. Колико је отрован и безобзиран тај мото, довољно говоре последице настале од 1990. године до данас под заштитом ЕУ, НАТО-а и САД: структура становништва Космета потпуно измењена прогоном неалбанаца и досељавањем Албанаца, преотимање државне и приватне имовине, преузимање функција свих државних установа, насумична хапшења и суђења као вид најсуровијег насиља над српским становништвом, итд. Ни српска гробља нису спокојна, ни српска ћирилица. Присвајају културноисторијске споменике, мењају историјску истину, чак су најављивали и албанску прославу Косовског боја. Ту политику следе скоро сви активни албански политичари на Космету. У згради те исте гимназије, с наставом на српскохрватском и албанском језику, 1963. године, на часу слободних наставних активности, слушао сам Аца Јеликића, професора руског језика, док нам је тумачио гестове и гримасе ратних злочинаца при суђењу на Нирнбершком процесу, уз бројне вербалне и сценске илустрације из самог филма. Учио сам француски, а не руски језик, али сам с бројном групом других ученика са задовољством слушао и учествовао у разговору који и данас памтим, дуже од пола века. Има ли веће захвалности професору, који ми није предавао, од помена његовог имена, запамћеног 1963. године, на необавезном додатном часу? А шта ће данашњи ученици Гимназије „Бедри Пејани” у Пећи научити под тим именом и како се васпитавају?
Добро је познато кроз какве је политичке игре Хрватске и Словеније (прећутно и других република) са српским покрајинама од 1968. до 1990. године прошла Србија, и потом кроз притиске, блокаде и санкције од 1990. до 1999. године и да ју је коначно НАТО, без сагласности УН, војно напао и бомбардовао. Већ сада је јасно да су се и Европа и САД заглавиле у ратне сукобе на своју, нашу и светску штету и да ће оваква политика оставити трагичне последице по човечанство. Без споразума, трајног мира не може бити. Све је теже држати ситуацију под контролом, а да криза не поједе стрпљење. Хоће ли ЕУ, САД и НАТО изменити свој однос према Приштини, која има, у процесу и ван процеса, своје тешке ратне злочине и злочинце, да прекине с једноумљем о независној држави и с одбијањем било каквог другог решења мањег од признања независне „државе Косово”? До сада вођени разговори и договори били су само кратки монолози на штету државе Србије, а нису ни Албанци срећнији, сем што их можда греје очекивана „велика Албанија”.
Миодраг Србљак,
Краљево
