Линија хоризонта скоро да трепери под жегом раног августа у Београду. Док ходам по земљаном путу, осећам као да ме неко посматра. Нас двоје, у прашини пусте раскрснице, изгледамо као поштени људи у политици. Упркос мојој претерано пословној одећи за шетњу и огромном фото-објективу мог пријатеља, израчунали смо да пут треба да траје петнаест минута, али већ траје пола сата. Около је само гола земља, трошне бараке и мирис безнађа. Настављамо ка месту које је само 500 метара од центра Београда, али мало ко зна за њега.
Што даље идемо, постаје јасно да овде нико нормалан не иде пешке. Аутомобил стаје и возач нас пита да ли идемо до насеља. Наравно, сви овде иду до насеља и сви се углавном знају. Љубазни човек нас одвози до ресторана који служи као незванична капија насеља „Мика Алас“. Стигли смо у другачији свет.
Дунав као двориште
Чамци стоје испред капија као бицикли. Температура је пар степени нижа него у остатку града. Осећа се мирис реке и роштиља. Стигли смо.
„Мика Алас“ је мало дивље насеље на обали Дунава, близу Крњаче, настало за потребе некадашњих рибара који су снабдевали престоничке кафане свежом рибом. Река и канали Јојкићевог Дунавца били су идеални за речни риболов, али су се рибари некада борили са дунавским маглама и таласима. Са реком су се изборили, али са навикама народа нису. Данас се риба углавном једе само за време великог поста, што је смањило потражњу и утицало на то да у насељу остане тек неколицина професионалних рибара, док су остали викендаши или пензионери.
Куће су разнолике: неке трошне, неке као да су састављене од више зграда, а неке нове са великим капијама и малим базенима. Луксуз је једино у томе што сте само 15 минута од центра града, а далеко од његове вреве. Иако сте у Банату, налазите се у самом центру Београда, на само 200 метара од ушћа Саве и Дунава. Насеље, названо по чувеном научнику, пружа осећај мира и бега из града.
Цео живот ми је везан за београдске реке. Расла сам на Сави, а уз Дунав сам одрастала и он ме је пратио кроз године. Нигде ми се Дунав није учинио толико новим као у овом насељу. Разумљиво је зашто би неко пожелео да остане овде. Дух становника огледа се у љубазности и гостопримству, који су све ређи, због чега ваља писати о њима.