Вељко Раденовић (1955–2012), потпуковник Полиције Србије и командант Посебних јединица полиције у Призрену током рата на Косову и Метохији, у народу је био познат по надимку Ђенерал. Преминуо је 29. септембра 2012. године у Крушевцу.
Раденовић је током сукоба на Косову и Метохији командовао Посебном јединицом полиције у Призрену све до повлачења Војске и полиције у јуну 1999. године.
Посебно је остао упамћен као командант српских јединица које су од 17. до 20. јула 1998. године учествовале у борбама за ослобађање Ораховца.
Командант Посебне јединице МУП-а
Раденовић је од фебруара 1992. године био командант Специјалне јединице МУП-а Савезне Републике Југославије.
Учествовао је и у Одбрамбено-отаџбинском рату, на подручју Вишеград–Фоча–Горажде.
Почетком септембра 1995. године пребачен је у Славонију и Барању, на границу са Хрватском, где је остао до потписивања Дејтонског мировног споразума.
„За мном, браћо!“
Међу колегама и подређенима Раденовић је постао познат по борбеном покличу „За мном, браћо!“
Патио је од шећерне болести, али га то није спречило да буде на терену. У борбу је, како се наводи, увек са собом носио залихе инсулина и чоколаде.
Његов лик и ратни пут остали су упамћени међу онима који су са њим били на ратиштима, а надимак Ђенерал остао је трајно везан за његово име.
Одликован постхумно
Вељко Раденовић је постхумно, на Сретење 2022. године, одликован Орденом за заслуге за одбрану и безбедност Србије првог степена.
Споменик Раденовићу откривен је 24. марта 2022. године у Крушевцу.
Песма „Ђенерале, ђенерале“
Његово име остало је забележено и у песми.
Музичар Гаврило Кујунџић из Ораховца посветио је Вељку Раденовићу песму „Ђенерале, ђенерале“, која је допринела томе да прича о његовом животу и ратном путу остане присутна у колективном сећању.
