У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре у Господу!
Данас нам је, ради нашег поучавања и утврђивања у истинама хришћанског живота, понуђена једна изузетно важна и поучна јеванђелска прича, коју би свако од нас требало да настоји да још дубље урежe у своје срце.
Неизмерна милост Божија и људска немилосрдност
Јеванђелска прича коју смо управо чули, с једне стране, приказује неизмерну милост Господа и Бога, по којој нам Он, за један уздах искреног покајања, за једну реч молитве, опрашта све дугове и све увреде нанете Његовој Божанској Истини, било мишљу, делом или намером.
А с друге стране, ова прича приказује крајњу суровост човека који занемарује сузе и молбе свога ближњег и спреман је да га због неплаћеног дуга изложи осуди и заувек уништи његову добробит.
„Зато је Царство небеско као човек цар који намисли да се обрачуна са слугама својим. И кад се поче обрачунавати, доведоше му једнога који му беше дужан десет хиљада таланата. И будући да немаше чиме да врати, заповеди господар његов да продаду њега и жену његову и децу и све што има, и да му се врати. Но слуга тај паде пред њим и клањаше му се говорећи: Господару, стрпи се према мени и све ћу ти вратити. А господар се сажали на онога слугу, пусти га и опрости му дуг.
А кад изађе слуга тај, нађе једнога од својих другова који му беше дужан сто динара, и ухвативши га дављаше говорећи: Врати ми што си дужан! Паде, дакле, друг његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: Стрпи се према мени и све ћу ти вратити. А он не хтеде, него га одведе и баци у тамницу док не врати дуг.
Видевши, пак, другови његови шта се догоди, ожалостише се веома, и отишавши казаше господару своме све што се догоди. Тада га дозва господар његов и рече му: Зли слуго! Сав онај дуг опростио сам ти, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога друга, као што сам се ја смиловао на тебе? И разгневи се господар његов и предаде га мучитељима док не врати све што му дугује.
Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату своме од срца својих сагрешења њихова.“
(Мт. 18, 23–35)
Господ нам неће опростити ако ми не опраштамо другима
Видите ли, драга браћо и сестре, чему нас ова прича учи?
Она нас учи да је Господ немилосрдан према нама ако смо ми сами немилосрдни; да нам Он не опрашта наша сагрешења ако ми сами не опраштамо својим ближњима њихова сагрешења према нама.
Јер нас наш Спаситељ и на другом месту опомиње:
„Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша.“
(Мт. 6, 14–15)
Како онда да не будемо милостиви према ближњима?
Како онда, браћо, можемо бити немилостиви према својим ближњима и не опраштати им њихове грехе према нама, када их наш Небески Отац све воли?
Он је добар и према неблагодарнима и злима. Он заповеда да Његово сунце обасјава и зле и добре и шаље кишу и праведнима и неправеднима (уп. Лк. 6, 35; Мт. 5, 45).
Јасно је, дакле, да и ми морамо волети оне које и сам Господ воли и бити милостиви као што је милостив наш Небески Отац.
Управо такву љубав, односно љубав и према добрима и према злима, као и такву милост, Спаситељ од нас захтева из своје велике љубави према човечанству.
„Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне.“
(Мт. 5, 44)
И онај хришћанин који нема или не показује такву љубав и милост према свима, па чак и према својим непријатељима, према учењу Спаситеља нема право да себе сматра истинским хришћанином, чланом хришћанског Царства љубави и мира.
Оно што чинимо ближњем, чинимо самом Христу
Захтевајући од нас човекољубље, Господ наш Исус Христос и дела наше милости и суровост коју смо показали према ближњима приписује самоме Себи:
„Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.“
А такође:
„Кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте.“
(уп. Мт. 25, 40, 45)
Тако је човекољубив и милостив Господ наш Бог!
Он нас све толико воли да се не стиди назвати нас својом браћом и, као што видимо, нашу љубав према ближњем приписује самоме Себи.
Наше срце често остаје неосетљиво на Божију милост
Али ми грешници веома често остајемо непотресени Господњом љубављу и милошћу према нама, баш као што ни онај дужник из јеванђелске приче није био потресен милошћу цара.
Зато нас Господ строгошћу своје правде подстиче да будемо милостиви.
У својој човекољубивости и милости Господ је спреман да нам опрости и наше велике грехе, али само онда када и ми сами опраштамо грехе својих ближњих.
Из ове приче, али и из сопственог искуства и посматрања, видимо да се чак и добри и праведни људи узнемире, разгневе и огорче на оне који су сурови и немилосрдни према својим ближњима.
Зар се онда Бог, који је тако човекољубив, тако пун милости, а истовремено и свеправедан, неће окренути од нас и своју милост претворити у праведни гнев када види нашу тврдоћу срца?
Без опраштања не можемо истински приступити Богу
Ако смо тврдог срца према својим ближњима и не опраштамо им њихова сагрешења према нама, онда не можемо ни приступити Господу и молити Га за опроштај наших сопствених грехова.
Јер како бисмо могли да кажемо:
„Оче наш небески, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“
(уп. Мт. 6, 9, 12)
када у стварности не опраштамо своме ближњем његова сагрешења према нама?
Тада бисмо лагали пред Господом и, уместо да Му се наша молитва узнесе као угодна жртва, само бисмо Га разгневили и претворили своју молитву у грех.
Ако смо у непријатељству са својим ближњима, према речима Спаситеља, немамо право ни да принесемо своје дарове у храму Господњем.
„Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.“
(уп. Мт. 5, 23–24)
Наше саме сузе и уздаси, како каже Свети Тихон Задонски, неће нам користити ако не отпустимо грехе својих ближњих.
Праведни Господ ће тада сваком човеку тврдога срца достојанствено и праведно рећи, као што је разгневљени цар рекао своме немилосрдном дужнику:
„Зли слуго! Није ли требало да се и ти смилујеш на свога друга, као што сам се ја смиловао на тебе?“
Тако ће му рећи и предати га немилосрдним мучитељима, односно предаће га заслуженој казни.
Јер:
„Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости.“
(Јак. 2, 13)
Ко је од нас, браћо, потпуно слободан од тврдоће срца према својим ближњима?
Погледајте: неки од нас вређају и понижавају људе око себе, док су други сами увређени и понижени.
Али ако и они који су увређени и они који вређају у свом срцу скривено носе злопамћење према ближњем, нека знају и памте да ће их таква тврдоћа срца неизбежно одвести у вечну пропаст.
Знајући то, нека не оклевају да из својих срца истерају злобу и мржњу према својој браћи. Нека пожуре да се помире са њима и да дела своје суровости исправе делима љубави и милосрђа.
Тешко је то, али уз Божију помоћ није немогуће.
Тешко је, али је за наше спасење апсолутно неопходно.
Нека нам пример буде Господ Исус Христос
Да бисмо се успешније борили против своје гордости, која нам не дозвољава да опростимо увреде и неправде, требало би често да гледамо на пример нашег Спаситеља.
Он:
„Кад су га грдили, није узвраћао увредом; када је страдао, није претио.“
(1. Петр. 2, 23)
Напротив, молио се Небеском Оцу за своје непријатеље и оне који су Га распели.
Тако су чинили и свети апостоли, као и Свети првомученик и архиђакон Стефан.
Не мрзи човека, већ болест греха
Преподобна Мати Синклитикија каже:
„Зашто мрзиш човека који те је увредио? Није он тај који те је увредио, него ђаво. Мрзи болест, а не болесника.“
Колико су само дубоке ове речи!
Човек који нас је повредио није наш коначни непријатељ. Иза сваког греха стоји болест душе, слабост, страст и дејство зла. Зато хришћанин не сме да дозволи да га увреда претвори у човека који мрзи.
Не дозволимо да нас зло победи
На крају нашег разговора применимо на себе речи Светог апостола Павла:
„Не дај да те зло победи, него победи зло добрим. Ако је могуће, колико до вас стоји, будите у миру са свима људима.“
И још:
„Сунце да не зађе у гневу вашем.“
(уп. Рим. 12, 18, 21; Еф. 4, 26)
Опраштајте, и биће вам опроштено.
Будите милостиви, и постаћете наследници Царства Божијег!
Амин.
Архимандрит Кирил (Павлов)
Превод: игуман Серафим (Бел)
