Одлетети до астероида, слетети на њега и не направити ниједну грешку? Када би то било тако једноставно.
Када НАСА шаље свемирске летелице у истраживање Сунчевог система, у њих уграђује резервне системе и различите нивое аутоматизације. Ипак, велики део посла обављају тимови контролора лета који са Земље комуницирају са летелицом. На пример, мисија ОСИРИС-РЕкс, која је 2018. године стигла до астероида, имала је чак 100 оператера у свакој осмочасовној смени.
Стартапи немају ресурсе НАСА-е
Такви ресурси нису доступни стартап компанијама, па се компанија АстроФорџ, која развија технологију за рударење астероида, окреће вештачкој интелигенцији. Компанија је развила аутономни систем управљања свемирским летелицама под називом „Соло“, модел заснован на трансформер архитектури који је развијен унутар саме компаније.
АстроФорџ планира да своју прву потпуно аутономну летелицу пошаље у свемир 2027. године, на првој ракети компаније Стоук Спејс. Мисија ће имати подршку НАСА-е и очекује се да прикупи научне податке о Сунцу.
Неуронске мреже и даље изазивају опрез
Такав подухват био би значајно достигнуће. Већина система аутономије у свемирским летелицама и даље се ослања на традиционалне алгоритме управљања због забринутости око поузданости неуронских мрежа.
Први случај употребе неуронске мреже за управљање положајем сателита у орбити забележен је тек прошле године.
Проблеми са мисијом Один
АстроФорџ је основан 2022. године и до сада је обезбедио 56 милиона долара инвестиција ризичног капитала. Компанија је лансирала две прототипске летелице, али су обе доживеле кварове који су их спречили да испуне већину својих мисијских циљева.
Током 2025. године летелица Один послата је у дубоки свемир, али је компанија имала велике проблеме у комуникацији са њом. На Земљи постоји ограничен број антена довољно снажних да комуницирају са летелицама које се налазе стотинама хиљада километара далеко, а временски прозори за такву комуникацију су веома кратки.
На крају, АстроФорџ није успео да поврати контролу над Одином, али је управо то искуство подстакло компанију да потражи алтернативна решења. Поставило се питање: може ли се довољно интелигенције уградити директно у летелицу како би сама решавала сопствене проблеме?
„Да ли би летелица могла да се опорави уз све податке који су били на њој? Не знам. Али знам да ништа на самој летелици није покушало да реши проблем и волео бих да постоји нешто што би то покушало када је летелица практично изгубљена након лансирања“, рекао је Метју Џијалич, суоснивач и извршни директор АстроФорџа.
Вештачка интелигенција уместо скупе инфраструктуре
„Избор је једноставан: да ли да изградим сопствену мрежу земаљских станица, што би коштало око 200 милиона долара за пет великих антена широм света и њихово одржавање, или да покушам да ту потребу заменим моделом вештачке интелигенције?“, објаснио је Џијалич.
Арманд Авад, директор софтвера за лет у компанији, навео је да је АстроФорџ одлучио да искористи напредак трансформер модела који су последњих година развиле водеће компаније у области вештачке интелигенције.
Компанија је направила систем који комбинује традиционалне алгоритме управљања, моделе обучене на подацима из појединачних подсистема као што су производња енергије и навигација, као и централни интелигентни слој који је обучаван на подацима са око 2.500 сензора уграђених у летелицу.
„Ограничена аутономија“, а не општа интелигенција
„Не тврдим да правим општу аутономију за свемирске летелице или општу вештачку интелигенцију за цео свет. Развијам ограничену аутономију са релативно малим бројем улазних података, ослањајући се на основне принципе обуке трансформер модела“, рекао је Џијалич.
У теорији, агент који управља летелицом требало би да буде способан да решава различите аномалије. Авад наводи пример у којем систем сам схвата да је изгубио податке о сопственом положају у свемиру, повезује проблем са напајањем са кваром на звезданом трагачу и затим самостално отклања квар.
„У том случају решење би вероватно било једноставно искључивање и поновно укључивање система“, објаснио је он.
Тестирање пред прву потпуно аутономну мисију
Трећа летелица компаније, ДипСпејс-2, тренутно је планирана за лансирање заједно са трећом лунарном мисијом компаније Интуитив Машинс, која би у свемир требало да крене до краја 2026. године.
Систем Соло биће инсталиран на тој летелици и радиће у такозваном „режиму сенке“, што значи да неће управљати мисијом, већ ће његове одлуке бити упоређиване са стварним системима како би инжењери проверили његове способности пре мисије Аутономи-1.
Летелица без радио-везе са Земљом?
На питање да ли ће то заиста бити вештачка интелигенција која самостално управља свемирском летелицом, Џијалич је дао занимљив одговор.
„Тренутно не планирам да на мисији Аутономи-1 уградимо радио-уређаје који могу да примају сигнале са Земље. Морамо да идемо до краја. Вероватно ће ме тим до лансирања убедити да их ипак уградимо, али за сада им говорим – без радио-везе.“
