Те преломне 1981. године, Небојша Пајкић и Миша Радивојевић донели су на велике екране лик Слободана Милошевића као „дечка који обећава“ и прорекли историју периода 1985-2000. Ових дана откривамо да су Ковачевић и Шијан годину дана раније у филму „Ко то тамо пева“ важну епизодну улогу доделили учитељу Веселину Милићу, који је страдао у обрачунима локалних криминалних група.
Неких 47 година касније човек истог имена и презимена постао је симбол за померање граница трагедије у којој живимо, у још једној епизоди међусобних обрачуна домаћих кланова. Чињеница да начелник јавне безбедности директно учествује у организацији или заташкавању убиства једног истакнутог криминалца са којим је изгледа претходно био у пословним односима, некако нам је постала нормална. Као и то што нико не подноси оставке. О томе је на перверзан начин говорио и сам председник државе, који би ваљда требало да је најодговорнији за инсталирање таквих кадрова.
Чини се да њега више некако и не тангира што се такве ствари појављују у јавности, нити како ће домаћа јавност на то да реагује. Она фактички више и не постоји. Постоје његови и Шолакови медији и скоро ништа између њих. И једни и други дају интерпретације уместо чињеница и раде на дубинској поларизацији и сукобљавању, где нема места за истину. Оно што га највише занима јесте како да обезбеђује странцима рекет који га и даље чини пожељнијим партнером од „студената“.
Системски проблем
Ту су, међутим, огромни проблеми на све стране. Са Русијом су оперативни контакти сведени на нужни минимум, покушаји да се приближи Трампу завршили су бројним неуспесима, у Кину није позван зато што му се много радују, већ зато што је кинеско присуство овде под ударом, укључујући и сузбијање њихове технологије након Вашингтонског споразума итд.
Суштински, једина земља чију значајну подршку има, бар за сада, јесте Израел, са којим су његови односи многоструки и за вишеструко корисни за другу страну. Но, за разлику од Додика, коме су јеврејске везе – уз одређену количину пара – помогле да реши бар један део проблема са Американцима, Вучић ни са много већим новцем не успева то да уради.
Сама прича са Милићем, као још једним од сарадника који се ускопистио и почео да ради за себе и неке друге газде, вероватно ће се завршити исто као и са осталим бившим сарадницима који су кренули тим путем. Кокеза, Јовичић, Небојша из Београда, Дијана Хркаловић итд, морали су да прођу топлог зеца (неки и да одлеже мало), затим да се дозову памети, да плате озбиљан рекет, онда да за браниоца узму оног доброг посланика-адвоката, и на крају да остану у систему као враћени под контролу.
Милић је наравно занимљив и због свог црногорског порекла и имао је важну улогу у временима пре 2018, када су са Подгорицом били део истог тима. Сви политичари иначе рачунају на то да људи имају кратко памћење и да реагују само на оно што им се тренутно подастире. Има међутим оних који памте, па се сећају како су ови велики инструменти „србовања“ (Информер и Пинк) у то доба имали своја црногорска издања која су била темељ Милове антисрпске и антируске пропаганде и главни промотери црногорског придруживања НАТО-у.
Разлаз Мандића и Кнежевића
Отуд је сада потпуно перверзна квазинационалистичка кампања Вучићевих медија усмерена на разарање ојачалог српског блока у Црној Гори. То је ствар коју треба објаснити. Изванредно је, на пример, када Информер објави нешто о „образу српских политичара у Црној Гори“ као што је то урадио 21. маја, поводом пријема који је Спајић организовао у вези две деценије од референдума.
Пођимо од чињеница. Крајем прошле године десио се инцидент у Ботуну поводом изградње локалног колектора, када је Милан Кнежевић отпочео свој нови политички ангажман побуне против владе и власти у којој учествује. Затим је повукао своје министре и одборнике у Подгорици и изашао из извршне власти. У томе га је пратио легендарни Дајко, који такође има неке своје одборнике.
Цео овај процес, који су, као херојско србовање и недавање вере за вечеру, навелико оглашавали Вучићеви медији, повезан је са, засада неуспелим, Вучићевим настојањем да сруши владу у Подгорици, или да је бар ослаби, а заправо, дугорочно, највише да ослаби снагу српске политичке коалиције окупљене око Андрије Мандића. Овај процес траје већ пет месеци кампањом која се стално држи отвореном и која наводно настоји да ослаби Мандића као издајника, а подигне Кнежевића као јединог правог српског лидера у Црној Гори.
Шта је заправо посреди? Вучић је био изузетно незадовољан већ када је формирана садашња коалиција и када је Мандић изабран за председника скупштине Црне Горе. Већ тада је, наиме, било договорено да након годину дана уследи блага реконструкција и да тада још четворо људи из српске коалиције преузме министарска места. То се и десило, тако да Срби осим председника скупштине имају и неколико министара и потпредседника Владе, што је уз одређена места у Електропривреди, просвети и другим институцијама, постепено појачало њихову моћ и значај.
Што је најважније, бити Србин не значи више да не можете да добијете посао у државном систему и да морате да се плашите власти. То је озбиљан напредак и успех тамошње српске структуре.
Међутим, то нашем врлом председнику не одговора. Њему је иницијална идеја била да српску политичку организацију у Црној Гори сведе на ниво „Српске листе“ на Космету, дакле на екипу убогих, од њега потпуно зависних мученика који ће понављати „Ацо Србине“ и радити све што он каже у сваком тренутку. И најважније, да остану ван државних институција, слаби и никакви, како би он онда могао да продаје причу о угрожености и да представљањем себе као њиховог заштитника диже рејтинг код куће.
Шта су разлози?
Ови људи су, наравно, далеко паметнији од тога, те су одавно кренули, у нимало лаким условима, да се еманципују од њега и да граде озбиљну, самоодрживу политичку и друштвену инфраструктуру, па и да праве одређене међународне пробоје. Све то заједно је довело до стабилног раста коалиције која је пре Вучићеве интервенције била на путу ка 30 одсто подршке.
Дакле, пошто су избори најављени за лето следеће године, очекивало се да са таквим стабилним растом подршке и очекиваним падом Спајићевог ПЕС-а на петнаестак одсто, Срби коначно дођу у ситуацију да легитимно могу да узму место премијера и формирају владу у којој би били одлучујући фактор.
У међувремену је званични Београд већ нанео штету по низу питања српском фактору у Црној Гори. Највећа је вероватно подела Срба у Будви, којој је озбиљно кумовао, што се на крају завршило повратком ДПС-а у власт. Но, ово активирање Кнежевића је додатни покушај цепања српске коалиције и слабљења Мандићеве листе пред изборе следеће године. Поставља се питање разлога због којих Вучић то ради.
Једна хипотеза говори о личној пизми. Тај човек не трпи да има људски кооперативни однос са било ким. Дакле чињеница да су се лидери Срба у ЦГ отргли његовим покушајима да од њих направи оно на шта му личе посланици у нашем парламенту, била би можда довољна да то схвати лично и да почне да им се свети тиме што ће да им поцепа листу.
Мислим да ово није довољно, и да причу пре свега треба посматрати из трговачке перспективе којој је склон. Једна хипотеза је да покушава да извуче из коалиције оно што још увек може директно да контролише, да њих подигне преко својих медија и да тиме остане некакав фактор који може да утиче на црногорску политику. Слично као што преко разних фактора то покушава да ради у Републици Српској, због чега су, рецимо, односи са Додиком напети.
Но, чини ми се да је у питању нешто још озбиљније. Српски фактор у околним земљама, а пре свега у Српској и Црној Гори, за њега је важан штих у укупном систему трговине са странцима у настојањима да остане на власти. Отуд је врло могућа хипотеза да он ради на подривању снаге Срба у Црној Гори да би за рачун потреба Запада ослабио могућности Срба да буду главни фактор у влади после следећих избора.
Наиме последња ствар коју би Немци, Енглези, Хрвати и остали наши пријатељи волели да виде, јесте влада са Андријом Мандићем на челу, у време кад је бар код једног дела њих оживела идеја да Црну Гору стварно приме у ЕУ како би, колико толико, одржали озбиљност идеје о прикључењу овог простора Бриселу, у шта људи овде све мање верују. Дакле идеја да Андрија Мандић буде председник владее која потенцијално уводи Црну Гору у Европску унију је најгора ноћна мора за све у ЕУ. Могућност да се то спречи је нешто са чим Вучић може озбиљно да тргује и да себи купи још мало времена у тренутку кад се цео друштвени систем у Србији дубоко тресе.
У Подгорици све то добро разумеју. Отуд је основни задатак Мандића да минимизује штету коју му овакве инструкције Београда према Кнежевићу наносе, а задатак Владе, па и духовних фактора је да спрече Вучића да им наноси већу штету и да Србе користи као монету у поткусуривању са глобалним центрима моћи.
Миша Ђурковић, директор Центра за геополитику на Школи за међународне односе будимпештанског Матија Корвин Колегијума за Нови Стандард
