Миодраг Булатовић (1930–1991), српски књижевни класик који је „натерао зло да пева“, како су то наводили књижевни критичари, рођен је 20. фебруара 1930. године у Игалу.
После Андрића најпревођенији српски писац
Булатовић је, после Иве Андрића, најпревођенији српски писац, али је у својој земљи био неправедно запостављен.
Већ првом књигом „Ђаволи долазе“ доспео је у сам врх српске и тадашње југословенске прозе, док је за „Људе са четири прста“ 1975. године добио НИН-ову награду.
Књижевна критика сврставала га је међу најоригиналније европске писце свог времена. Његова дела одликују се снажном фантазијом, гротеском, црним хумором и приказом маргиналаца, због чега су га поједини критичари упоређивали са Гогољем, Раблеом и Фокнером.
Од Бијелог Поља до Београда
Гимназију је завршио у Крушевцу, а на Универзитету у Београду студирао је психологију и књижевност.
Рођен је у селу Оклади код Бијелог Поља, у крају чији ће људи, предели и судбине оставити дубок траг у његовом књижевном стваралаштву.
Булатовић је постао члан Удружења књижевника Србије захваљујући Иви Андрићу. На седници управе нико није хтео да га подржи, осим Андрића, који је рекао да ће, „ако га не пусте на врата, Булатовић ући кроз прозор“.
Полиглота, новинар и боем
Миодраг Булатовић говорио је француски, италијански, немачки и енглески језик, а радио је и као новинар, да би се касније бавио политиком и био народни посланик.
Био је писац, бунтовник, дисидент, стручњак за маркетинг и све што је потребно да би добра књига имала продају какву заслужује. Такође, био је и боем, љубитељ ноћног живота и стваралац непресушне маште.
Савременици су га описивали као човека огромне енергије и харизме, који је подједнако снажно привлачио и читаоце и критичаре. Где год би се појавио, изазивао је пажњу и полемике.
Светска слава српског писца
Током каријере бивао је оспораван, омаловажаван, али и „дизан до небеса“. „Геније из Бијелог Поља“, својим књигама стигао је у више од 50 земаља.
Роман „Црвени петао лети према небу“ имао је у Јапану тираж већи од 50.000 примерака.
Овај роман објављен је и у Јужноафричкој Републици, где је доживео чак три издања, док је књига „Људи са четири прста“ на пољском језику „планула“ у 40.000 примерака за мање од седмице.
У тадашњој Југославији роман „Људи са четири прста“ продат је у више од 200.000 примерака, а доживео је чак десет издања.
Посебно велики углед уживао је у Француској, Италији и Немачкој, где су његова дела објављивале престижне издавачке куће. Поједини страни критичари сматрали су га једним од највећих европских романсијера друге половине двадесетог века.
Писац који је изазивао контроверзе
У Истанбулу је Булатовић шест седмица био на првом месту на листи најчитанијих страних писаца. Турски амбасадор понудио му је трајно уточиште у овој земљи, јер је због романа „Херој на магарцу“ постојала опасност да се писцу нешто лоше догоди у отаџбини.
Наиме, комунистички генерали покренули су хајку на аутора који је у роману „Херој на магарцу“, како су тврдили, „извргао руглу тековине Народноослободилачке борбе“.
Ипак, управо су дела која су изазивала највише спорова касније постала предмет озбиљних књижевних студија и универзитетских анализа широм Европе.
Наслеђе великог књижевника
Данас се Миодраг Булатовић сматра једним од најзначајнијих српских прозних писаца двадесетог века. Његови романи и приповетке и даље се читају као снажно сведочанство о човековим страстима, пороцима, трагедијама и сновима.
Његово дело остало је јединствено у српској књижевности по способности да споји суровост стварности, фантастику, хумор и трагедију у једну препознатљиву уметничку визију.
Последње речи
Пред смрт у Игалу 15. марта 1991. године, Булатовић је рекао лекару који му је скидао ручни сат како би му дао инјекцију за разбијање тромба:
„Нека куца сат, кад већ не може моје срце.“
Те речи остале су упамћене као достојанствен и потресан опроштај једног од највећих и најнеобичнијих српских писаца двадесетог века.
