Отац Николај Гурјанов је био један од великих руских православних духовника нашег времена. Као и многи духовници и монаси имао је дјечију безазлену природу, иако је познавао веома свијет духовности, његових законитости, па и другу мрачну страну духовног свијета против кога се борио већи дио свог живота.
Без обзира на пала духовна бића и непријатеље људи, они нијесу успјели да га направе намћорастим и тешким старцем, какве често сријећемо у свијету, а којима све смета.
Љубав између оца Николаја и његовог мачора Липочке
Отац Николај је био велики пријатељ животиња, посебно мачака. Ту креће једна интересантна прича љубави између Старца и његовог мачора Липочке. Овај мачор је био сиво-бијели мачак и у почетку свог живота је био обичан и није се разликовао од осталих мачака. Имао је инстикт према лову у односу на друге животиње. Једном када је Липочка мало стасао од мачета према одраслом добу, уловио је своју прву птицу. Појео је и од ње је остало само перје.
View this post on Instagram
Отац Николај након што је угледао овај призор искритиковао је мачка да више не ради то, и Липочка је послушао Старца. Не само што није више никад за живота појео птицу, него се претворио и у њиховог заштитника. Обаметао је друге мачке и долазио у сукоб са њима кад би кренули да лове птице.
Чудо
Липочка је једном приликом нестао. Старац је био тужан, знао је да његов љубимац није жив. Нашао је његово мртво тијело, однио га у своју келију и сатима се молио. Десило се чудо, мачак Липочка је оживио.
Оно што јесте интересантно да многи православни теолози су се бавили питањем да ли животиње имају душу, настављају ли као и људи свој живот послије смрти и слично. Најчешће размишљање је било да се животињама признаје да имају душу, али пропадљиву и да оне са тренутком смрти престају своје битисање.
Међутим, ова ситуација са Липочком доводи у питање то размишљање, јер ако животиње дефинитивно умиру у тренутку своје физичке смрти, гдје се онда налазила мачкова душа у времену послије смрти, јер Старац у супротном не би могао да га оживи.
Такође се често у црквеним круговима савјетује да људи не држе кућне љубимце у кући. А неријетко ако неко воли животиње критикује се та особа да воли и помаже људима, а не животињама, као да једно обавезно искључује друго.
Поента је да Православна Црква дозвољава држање кућних љубимаца у кући и показивање љубави према њима, једино ако то не прелази у нека патолошка стања. Многи су били тужни кад им је угинуо љубимац, не прихватајући да га више никад неће видјети. Случај са Липочком то демантује.
Наш познати новинар Веља Павловић, који је интервјуисао бројне духовнике и људе из урбаног живота читаве бивше Југославије и шире, једном приликом је изјавио: „Шта ће ми Царство Небеско, ако тамо није мој мачак“.
Свети и њихов присан однос са животињама
Познати су случајеви из историје Цркве гдје су свети Божији људи имали изузетно присан однос према животињама, чак и према дивљима и опаснима попут медвједа, вукова, змија, лавова, давали су им храну и воду, и животиње су им биле захвалне и послушне.
Тако је Свети Герасим Јордански припитомио лава, коме је исцијелио шапу, Свети Серафим Саровски је имао медвједа као друга, Старац Пајсије Светогорац је врло волио мачке и бринуо о њима, али и о змијама и жабама.
Још једном, љубав према животињама не искључује љубав према људима. Можда је и љубав и пожртвованост према њима предуслов љубави према људима. Волите животиње.
