Под овим овдје појмом ,,кловн“ се не подразумијева стварно нечије занимање кловна као такво. Ријеч је о пренесеном значењу, и немам намјеру да увриједим никога који се бави овим послом. Међутим, једна је ствар кад неко глуми комичара или кловна, а друга кад се та улога некоме намијени као животна, најчешће због своје наизглед незлобиве и стидљиве природе.
Ако ћемо искрено већина људи је у мањој или већој мјери зла, поштовaће неког једино зато што га се боји, па и ако га не воли. Чак то важи и за Бога, свете и наизглед просте људе подвижнике, неће да се огријеше о њих само из једног разлога, страха.
Код људи-кловнова, постоји нека цака да су ти људи наизглед прости, неће одговорити на безразложне и разложне критике, увреде и све се тим критичарима и увриједиоцима чини да имају слободу да се тако понашају без икаквих посљедица.
Ово је врло озбиљна заблуда. Заблуда је и да су овакви људи-кловнови не баш пуно паметни. Многе су овакве прелести коштале живота. Најтужније је то што најчешће страда сам човјек-кловн.
Како се постаје кловн у овом смислу ријечи?
Најприје је то у породичном дому, нажалост. Изгледа да на овом свијету човјек нигдје није безбједан, па макар и у назови кући гдје одраста, можда ту тек и најмање за кловновски тип личности, из разлога што ,,кловн“ ту проводи највише времена, избјегава дјечије игре, у школу иде нерадо, константно је свугдје под критиком, виком, подсмијехом, од стране укућана, дјеце, наставника, сусједа, продавачице у продавници, послу кад одрасте, брачног супружника, чак и у вјерским објектима. И за жену важи овај тип личности као и за мушкарца, мада, нешто ипак мање.
Не знам, можда је ово једна од тежих улога која неког човјека може запасти у овом позоришту живих лутака званом живот. Инвалиде, дјецу и људе са разним сметњама у развоју, људи ће избјегавати да им се подсмијехну, да се њиховој дичној дјеци и унучадима и итд, не врати шта лоше или их задеси каква несрећа због тог гријеха. За човјека,,кловна“ то не важи.
Врло мало људи је ослобођено од гордости и сујете, па тако није ни човјек-кловн
Проблем је што је врло мало људи у значајнијој мјери ослобођено гордости и сујете, па тако није ни човјек-кловн. Од рођења се скупљају у њему притисци, већ описани, и такве особе ријетко доживе шездесету. Најчешће умру од кардиоваскуларних проблема. Ово је још и најбољи крај човјека кловна, јер може да заврши и као самоубица.
А не дај Боже може се направити и лик Пере Митића, серијског убице из филма “Давитељ, против давитеља“. Сјетимо се да нико није помислио на Перу да је тај опасни убица, који хара градом и ствара страх.
Слично се може десити и са дјецом која су малтретирана од стране друге дјеце или наставника, само што је то много одмах транспарентније и јавно са огромним шоком читавог народа.
Овакве ствари се ријетко дешавају. Кловнови до краја живота не спуштају свој добронамјерни, стидљиви осмијех и не одговарају на увреде, критике, иако не баш у том моменту, послије неког времена, све ће у њима кључати од љутње и бијеса. Можда ће у том бијесу и горко проклињати људе које су им нанијели увреде.
Човјек-кловн углавном брзо умре
Човјек-кловн углавном брзо умре, а деси се да многи понесу његову клетву, да, баш безазленог човјека-кловна, па ти што су је понијели заврше много горе од првог, у некој установи дементни, вршећи неконтролисано нужду уз све псовке средњег медицинског кадра, могуће и батине, а можда су ти пацијенти некад били опасне звијерке и није се ни у лудилу смјело помишљати да и приближно се тако неко са њима понаша.
Не знам, чувајте се клетве човјека-кловна, без обзира на његову наизглед спољашњу безазленост. Кловн није безазлен лик.
