Прича о интелектуалцу би требало да подразумева и причу о интелектуалном достојанству. Нико не тражи етику и морал, јер су таква времена, па хајде да их избацимо из рачунице.
Међутим, да се само осврнемо на интелектуалца и то ко не може бити исти. Чак ако је неко то и био, престао је бивати истим оног тренутка када би у потпуности прихватио туђу идеологију, док је то за мишљење или само идеју могуће. Зашто? Зато што прави интелектуалац може да се сложи само са фрагментима, или понекад, врло ретко, већим делом идеологије која није његова. Једноставно, услед превише промишљања и високих критеријума које треба задовољити, потуно слагање никад није могуће. Чим видите да се неко у потпуности слаже са туђом идеологијом, знајте да је или нешто добио, договорио или му је припрећено. Ако имате људе који на профилне слике стављају заокружене бројеве изборних листа, или оне који се појављују на емисијама на свима нам добро познатим медијима под потпуном контролом владајућег режима, они су онда изнајмљени интелектуалци. Истог тренутка прелазе са тог узвишеног статуса на још само један зупчаник у машинерији владајуће странке и њене идеологије. Зашто баш ови медији? Не зато што су популарни (и то код какве публике), јер је велика глупост оно да интелектуалац престаје бити то што јесте кад постане „мејнстрим”, него зато што су ови медији упоришта овлашћивања агресивне политике другосрбијанства скривене иза паравана српства, а развлашћивања културе и националног идентитета у свом изворном и појавном облику. Ти медији су саучесници у труљењу народа и мењању Андрића и Десанке Десингерицом и Карлеушом.
Али, пређимо на књижевнике који, по природи ствари, претендују на место интелектуалаца, али оно је греше јесте то што мисле да се тај статус, као и статус књижевника, мери неким параметрима који њима одговарају. Наиме, ако имате књигу која је постала велика захваљујући искључиво теми, ви нисте књижевник уколико тој књизи фали финог ткања, илити такозваних стилистичких бравура. Тиражи могу говорити много, али и не морају значити пуно. Најгори микс на данашњој књижевној сцени своди се на три типа књижевника.
Први је онај који је потпуно неуспешан (нема публику, тираже, запажену књигу), па се бави спутавањем, оговарањем и покушајима оспоравања, на људском и уметничком нивоу, одређених стваралаца у сваком смислу значајнијих од њега.
Други је онај који мисли да је у потпуности успешан, али нема никакав доказ за то осим теме које се ухвати, па онда њом постаје тиражан или псеудотиражни писац са хиљадак примерака. Тај је успешан у својој глави и за трпезом свога дома. Одради силан број промоција не наплаћујући, јер нико не жели да му плати (иако се вади да није хтео да узме), и причајући пред 10-15 људи уз пар многољуднијих промоција где сакупи публику молећи пријатеље да довуку своје познанике, па се појави на режимским телевизијама.
Други је онај који мисли да је у потпуности успешан, али нема никакав доказ за то осим теме које се ухвати, па онда њом постаје тиражан или псеудотиражни писац са хиљадак примерака. Тај је успешан у својој глави и за трпезом свога дома. Одради силан број промоција не наплаћујући, јер нико не жели да му плати (иако се вади да није хтео да узме), и причајући пред 10-15 људи уз пар многољуднијих промоција где сакупи публику молећи пријатеље да довуку своје познанике, па се појави на режимским телевизијама.
Њих ћете лако препознати, јер је њихово размишљање (оно јавно и наглас) увек везано најчешће за патриотизам и ту су дежурни и надлежни из свих погрешних разлога. Трећи су они који заиста јесу познати и признати, али их то толико тресе да мисле да могу да смене и Црњанског, и Горана Петровића, и Попу, и Ршума, па на крају, зашто да не, и Бога.
Драге колеге, писца не чини ништа друго осим оно мало талента и много, премного, рада. Усавршеност идеје и израза уклопљених у тему која није помпезна и неће бити део калкулације изласка књиге о годишњицама великих догађаја. Зачеће врхунске књиге ће се одиграти у самом писцу, али њено рођење мора настати као комбинација много предуслова који подразумевају умеће, а само стварање те књиге би морала мало да пропрати и срећа. Ремек-дела, упркос ономе што писци мисле о себи, не настају сваког дана, сваког пута кад нешто напишемо, нити онда када их хвале уста која су нам драга. Она настају великом вештином, несвакидашње ретким следом коинциденција и праћена срећом која се догађа једном или два пута у људском животу. Све преко тога, урадио је Господ.
И не пишем ово као неко ко мисли да припада оном најбољем изреченом, већ неком ко је на путу којим неуморно корача са жељом да достигне оно што сматра достојним својих претходника и узора.
А ви, господо себи довољни и самољубни писци, претенденти на награде, медије и славу, па на крају, сасвим сигурно, и политичку каријеру… Најбољи пример вам је онај Мајнкрафт-грађени декица кога са све средњом пољопривредном школом и искуством писања комунистичког манифеста пребацују на ову страну називајући га оцем нације. Чим је он умро, умрла је и његова „књижевност” коју још само понекад пробуди неки његов пријатељ изјавом или РТС серијом. Може ли код њега бити речи о таленту, може јако мало, али може и о плагирању.
Добрица Ћосић је име ваше дијагнозе, а уједно и циља
Милан Ружић
