Када данас уђемо у музеј, видимо изложене предмете, уређене збирке, стручне каталоге и поставке које нам причају причу о прошлости. Али у Србији 19. века музејска култура тек је почињала да добија облик. Један од људи који су ту причу променили био је Михаило Валтровић.
Рођен је 29. септембра 1839. године у Београду, а после школовања у Србији отишао је у Немачку, где је у Политехничкој школи у Карлсруеу студирао архитектуру. По повратку у Београд 1866. године почео је да ради у Министарству грађевина, а затим је постао професор. Његов пут, међутим, убрзо је кренуо далеко изван архитектуре.
Валтровић је био један од првих људи у Србији који су схватили да средњовековни манастири, цркве, фреске, скулптуре и археолошки остаци нису само трагови прошлости које треба сачувати, већ и кључ за разумевање српске културе и историје.
Током више од једне деценије, од 1871. до 1884. године, са Драгутином Милутиновићем систематски је обилазио средњовековне споменике широм Србије. Од Студенице и Жиче до манастира Овчарско-кабларске клисуре, бележили су архитектуру и правили њене прецизне снимке.
У време када фотографија и савремена документација нису биле доступне као данас, такав рад имао је огроман значај. Оно што су Валтровић и његови сарадници забележили постало је драгоцена документација о српском културном наслеђу.
Али Валтровић није проучавао само грађевине. Занимали су га живопис, скулптура и примењена уметност. На основу теренских истраживања настојао је да систематизује развој српске средњовековне архитектуре и да утврди њене различите периоде и стилове.
Његов рад имао је и практичну последицу. Истраживање старе српске архитектуре утицало је на генерације архитеката који су крајем 19. и почетком 20. века настојали да створе препознатљиви „национални стил“ у савременој архитектури.
Од архитекте до пионира археологије
Валтровић се није задржао на архитектури. Године 1881. постао је први професор археологије у Србији, а исте године постављен је за управника Народног музеја.
Тиме почиње једно од најзначајнијих поглавља његовог рада.
Музеј под његовим управљањем више није требало да буде само место где се чувају стари предмети. Валтровић је желео установу која ће истраживати, систематизовати и објашњавати културно наслеђе.
Увео је сталну поставку, радио на изради стручних каталога музејских збирки и развијао образовну делатност кроз предавања и изложбе.
Због тога се данас сматра једним од првих, а често и првим модерним музеологом у Србији.
Другим речима, није само чувао предмете. Покушао је да промени начин на који Србија гледа на сопствену прошлост.
Виминацијум, Брестовик и нова археологија
Његово интересовање није било ограничено на средњи век.
Валтровић је 1882. године започео теренска археолошка истраживања на подручју Виминацијума. Руководио је и истраживањима римске гробнице у Брестовику, као и радовима везаним за испитивање цркве у Љубостињи.
За Србију тог времена то је представљало важан искорак. Археологија је постепено престајала да буде само сакупљање старина и постајала систематична научна дисциплина.
Валтровић је ту промену не само пратио већ је и сам стварао.
Човек иза „Старинара“
Године 1883. основао је Српско археолошко друштво и постао његов први председник.
Само годину дана касније покренуо је „Старинар“, стручни часопис који је уређивао све до 1907. године.
То је био још један важан корак: археолошка истраживања више нису остала само у кругу појединачних истраживача, већ су добила простор за објављивање, размену знања и развој нове научне дисциплине у Србији.
Валтровић је иза себе оставио више од 125 радова из археологије, историје уметности и ликовне критике. Међу значајнијим делима су „Грађа за историју уметности у Србији у трећој четвртини XIX века“, „Православље у данашњем црквеном живопису у Србији“ и „Поглед на стару српску црквену архитектуру“.
Његов рад био је запажен и ван Србије. Био је дописни члан археолошких друштава у Москви, Загребу и Берлину.
Није само проучавао споменике – тражио је начин да их сачува
Једна од најважнијих страна Валтровићевог рада била је борба за системску заштиту културног наслеђа.
Залагао се за доношење закона који би штитио споменике културе и старине. У време када је велики број вредних објеката и предмета био изложен пропадању, нестручним интервенцијама или једноставном забораву, то је била идеја која је превазилазила његово време.
Његов приступ био је једноставан, али за тадашњу Србију веома важан: оно што не познајемо и не документујемо, тешко можемо да сачувамо.
Зато Валтровић није био само археолог или архитекта. Био је један од људи који су створили институционални оквир за проучавање и заштиту српске културне баштине.
Човек који је повезао архитектуру, археологију и музеј
Михаило Валтровић преминуо је 22. септембра 1915. године у Београду.
Иза њега није остао само велики број научних радова. Остале су институције, документација, истраживања, часопис, музејска пракса и идеја да културна баштина мора да се проучава систематично и чува за будуће генерације.
Од архитекте који је проучавао старе цркве, преко првог професора археологије у Србији, до управника Народног музеја и оснивача Српског археолошког друштва, Валтровић је током живота спојио области које данас посматрамо као засебне дисциплине.
Његов највећи допринос можда се управо ту и налази: помогао је Србији да своју прошлост не посматра само као успомену, већ као културно наслеђе које треба истражити, разумети и сачувати.
А многи темељи система који данас подразумевамо када говоримо о археологији, музејима и заштити споменика постављени су управо у време Михаила Валтровића.
