Сви чекамо велике стране инвеститоре, кинеске ауто-путеве и арапске хотеле од милијарду долара. А истовремено, наша села пропадају, младе породице одлазе, а људи из Београда, Новог Сада и Ниша викендом траже где да побегну од града – и завршавају у Мађарској, Хрватској или Бугарској јер тамо имају бољу понуду. Замислите да смо окренули причу: уложили озбиљно у мале етно-села, сеоске куће, планинске стазе, локалну храну, приче о нашим прецима и доживљаје који се не могу купити у Дубаију. Не да бисмо чекали странце, већ да бисмо прво обрадовали своје. Домаћи гост је поузданији, оставља више новца у локалној економији, не захтева да му се све прилагоди и враћа се јер је наша земља његова.
То није романтика. То је чиста економија. Када домаћи туризам почне да ради пуном паром, онда ће и страни гости доћи сами – јер ће видети праву, живу Србију, а не само шопинг центре и фабрике. Подршка домаћим домаћинима, сеоским туристичким газдинствима и малим предузетницима није само леп гест – то је стратегија која може да оживе читаве регионе.
Питање које стоји пред нама је јасно: хоћемо ли још десет година да чекамо да нам неко „споља“ спасе економију, или ћемо почети да вреднујемо и улажемо у оно што већ имамо код куће? Одговор на то питање може да промени Србију више него било који страни инвестициони уговор.Ако желиш да још мало дотерам неки текст (да буде још дужи, краћи, да променим тон или додам конкретан пример), само реци – одмах ћу!
