Власти Федерације БиХ спречиле су 19. септембра 2003. године чланове Савеза логораша Републике Српске да у бившој касарни „Виктор Бубањ“ у Сарајеву поставе спомен-плочу као знак сећања на страдање неколико хиљада затворених и око 500 убијених Срба док је касарна била ратни логор.
О злочинима у логору „Виктор Бубањ“, који је високи представник Педи Ешдаун својим актом након рата наметнуо за Суд БиХ, поједини логораши написали су књиге у којима су до детаља објаснили како се поступало са њима.
Страхиња Живак је у „Виктору Бубњу“ и Централном затвору провео две и по године пре него што је изашао у новембру 1994. године.
Он је у логору „Виктор Бубањ“ био под истрагом осам месеци. Након силних испитавања, на основу изнуђеног исказа, без сведока, оптужен је да је, наводно, „имао утицај у подели БиХ“.
За све то време спавао је на бетону и делио просторију са још 16 људи у шест квадрата. Током суђења уопште није имао правну заштиту.
У књизи „Живим да сведочим“ пише о монструозним иживљавањима, силовањима и убиствима српских затвореника.
– У затвору је било и жена. Кроз решетке сам видео 33 жене које су изводили у шетњу. Било је и трудница. Било је и читавих породица. Једну ретардирану девојчицу страшно су малтретирали, а оптуживали су је да је снајпериста. Полицајци су увече пили и после 22.00 часа одводили жене – наводи Живак.
Сведоци су годинама после рата наводили кавим су страшним тортурама били подвргнути у логору „Виктор Бубањ“.
Бројна су сведочења о пребијању људи кундацима, цокулама, бејзбол палицама, па чак и необрађеном даском.
Жене су сведочиле да су из логора „Виктор Бубањ“ силом одвођене у хотел „Загреб“, у центру Сарајева, који је био нека врста јавне куће у којем су силоване логорашице.
Затворени Срби извођени су на лажна стрељања и враћани у ћелије уз обећање да ће их „убити сутра“.
О злостављању и убиствима у логору „Виктор Бубањ“ постоје и сведочења „инсајдера“ и она су већ годинама позната јавности, али ни то Тужилаштву БиХ до сада није много значило.
Марко Микеревић, који је током рата био мобилисан као судија поротник у Окружном војном суду у Сарајеву, у књизи „Сарајевски казани смрти“ тврди да су за злочине у овом логору знале најистакнутије личности тадашње бошњачке политике.
У својој књизи, која је изашла из штампе још у новембру 2004. године, Микеревић је оптужио Амора Машовића да је од управника и стражара логора тражио искључиво мртва тела логораша да би их потом размењивао са српском страном за заробљене муслиманске борце.
Машовић је ове оптужбе јавно одбацивао, али није познато да ли су га истражиоци Тужилаштва БиХ икада саслушали поводом тих оптужби.
Према Микеревићевом сведочењу, у овај логор често су долазили и Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Мустафа Церић, Расим Делић, Сефер Халиловић, Драган Викић и остали високи политички и војни функционери ратне муслиманске владе у Сарајеву.
