Деценијама се у јавном простору бесомучно понавља једна те иста историјска лаж и фалсификат да су припадници СДК-а – ,,Љотићевци” примали немачке војне пензије. То је апсолутна, безочна неистина. Ова злонамерна пропаганда конструисана је на потпуно измишљеној тези да су „љотићевци” односно припадници СДК-а били ,,Српски добровољци у немачкој војсци” што је обична неистина.
Припадници СДК-а због своје припадности СДК-у нису могли бити корисници немачког војног пензионог система, нити су могли остварити нити један једини цент немачке војне пензије -све и да су то хтели.
Пре свега, припадници СДК-а нису примали немачке плате током окупације, нити немачке пензије након ње.
Када је Западна Немачка (СРН) 1950. године донела Савезни закон о збрињавању жртава рата (Bundesversorgungsgesetz), она је преузела обавезу исплате ратних пензија и инвалиднина за бивше припаднике Вермахта, као и за одређене стране добровољце. Међутим, ,,љотићевци” припадници СДК нису били у овом систему.
Право су остваривали и одређени страни држављани, али искључиво они који су били формално и правно интегрисани у немачки војни систем (Вермахт или Waffen-SS).
Добровољци – ,,Љотићевци” нису били део регуларних оружаних снага Трећег рајха. Из угла послератног немачког права, Немачка је пензије исплаћивала само онима које је законски третирала као своје регуларне бивше војнике или директне државне службенике.
Колаборација није исто што и интеграција. Зато је потпуно нетачно говорити о „српским добровољцима у немачкој војсци“. Тачно је да су припадници СДК били српски добровољци у оквиру српске колаборационистичке управе која је деловала у условима немачке окупације. То је историјска чињеница. Све остало представља злонамерну етикету чији је циљ да замени аргументе.
На пример, током Другог светског рата бројне пољске, француске и чехословачке јединице биле су под британском командом, али нико не каже да су њихови припадници били британски војници.
По тој логици, могли бисмо тврдити да су пољске, француске и чехословачке јединице које су ратовале под британском командом биле британска војска, што никоме озбиљном не пада на памет.
Плате официра, подофицира и војника Добровољаца – ,,Љотићеваца” исплаћиване су у окупационим динарима, а средства су обезбеђивана из буџета Министарства финансија Владе народног спаса.
Као илустрација историјског преседана у којем су страни држављани правно и формално интегрисани у структуру немачких оружаних снага издваја се шпанска „Плава дивизија”. Ова формација је званично деловала као 250. пешадијска дивизија Вермахта (250. Infanterie-Division) у оквиру немачке Копнене војске на Источном фронту. Правни статус њених припадника као регуларних немачких војника потврђен је и у савременим званичним документима.
Шпанска „Плава дивизија” била је званична 250. пешадијска дивизија Вермахта на Источном фронту. У званичним актима Савезне владе Немачке њени припадници су изричито дефинисани као бивши немачки војници („ehemalige Soldaten der sogenannten Blauen Division der Wehrmacht”), због чега су након рата легално остварили право на немачке војне пензије.
Насупрот томе, Српски добровољачки корпус (СДК) није био део Вермахта, нити је имао статус немачке дивизије, пука или легије. Будући да нису били регуларна немачка војска, припадници СДК („љотићевци”) нису испуњавали законске услове СР Немачке и нису могли примати немачке војне пензије.
Након 1945. године, преживели припадници ЗБОР-а и СДК у западној емиграцији (углавном у Немачкој, Италији, Великој Британији и САД) добили су статус Ди-Пи особа (Displaced Persons – расељена лица) под заштитом западних савезника. Они су третирани као политички, антикомунистички емигранти, а не као војни ветерани којима немачка држава дугује редовна ратна примања.
Када су касније стекли право на рад у Западној Немачкој, САД или Аустралији, почели су да уплаћују доприносе у цивилне пензионе фондове тих земаља као обични запослени радници. Њихове касније старечке пензије биле су плод њиховог послератног рада у фабрикама и емиграцији, а не ратне војне инвалиднине из буџета за ветеране Трећег рајха.
