Данас једно од најважнијих места у Србији, али и у Београду свакако је Клиника за инфективне и тропске болести “Проф. др Коста Тодоровић”. Међутим, мало се зна о професору Тодоровићу – великом човеку, зачетнику српске и југословенске епидемиологије и једном од пионира гране медицинске социологије, код нас и у свету. Међу првима је испробао делотворност вакцине против тифуса и паратифуса у чијем је проналаску и сам учествовао.
За доброг лекара, знање је тек почетак
Доктор Коста Тодоровић рођен је на данашњи дан, 5. јула 1887. године у Београду. Отац му је био ветеринар, па су се због тога, често селили. Тако је и мали Коста ишао у различите школе и бриљирао у свакој.
Као изразито добар и даровит ученик, Коста Тодоровић је 1906. године постао стипендиста војног министарства. Није прошло дуго, а млади Коста се упутио у Грац на студије медицине. Шест година касније, 23. марта 1912. године, постао је доктор и добио звање лекара опште праксе.
Рат, куга и патња на фронту
У Првом балканском рату доктор Тодоровић био је распоређен у трећој пољској болници Тимочке дивизије. Будући академик своја прва знања из епидемиологије почео је да стиче током опсаде Једрена. На фронту су харале различите заразне болести па је млади лекар морао да се ухвати у коштац са њима. Најчешће су то биле дизентерија, тифус и колера.
Након завршетка овог рата, професор Тодоровић указао је на проблем који се јавио у вези са хуманитарном помоћи коју је пружао Црвени крст. Наиме, како је рекао, по појави заразних обољења и њиховом пријављивању Црвеном крсту, помоћ би стизала прекасно.
„Брза помоћ је двострука помоћ“ – навео је тада.
Током једне од ескалација заразе и сам доктор оболео је од тифуса. Успео је да се отме канџама смрти и да оздрави. Једном приликом рекао је: “Када сам ради опоравка дошао кући, рођена мајка ме није препознала. Ето каква је то болест.” Лична борба и победа над овом тешком заразном болешћу учинила је да, тада млади доктор, одабере епидемиологију као свој специјалистички позив.
Први научни рад који је објавио био је изразито занимљив и иновативан. Надахнут радом Луја Пастера, доктор Тодоровић почео је да сагледава епидемиолошке факторе на један сасвим другачији начин. Тако је, 1916. године, током боравка у војном кампу Рашбул, приметио да се код одређених војника јавља колера, али и да се повећање оболелих јавља према одређеним законитостима. Закључио је да је извор заразе загађено земљиште на којем се налазио камп. До тога је дошло јер нису праћени принципи војне санитације, који су, након овог открића, драстично појачани.
У периоду између 1916. и 1917. године доктор Тодоровић имао је прилику да лечи велики број српских војника који су боловали од маларије. За цењеног епидемиолога ово је било драгоцено искуство. У лечењу, али и у превенцији овог тешког обољења које је односило велики број живота, почео је да примењује кинин. По завршетку рата објавио је научни рад са овим резултатима што му је омогућило улазак у међународни научни круг.
Како је др Тодоровић развио епидемиологију у Србији
Доктор Коста Тодоровић може се слободно сматрати пиониром српске епидемиологије. Увео је низ превентивних мера како би се побољшали хигијенски услови војника, као и контрола воде коју су пили. Испоставиће се да ове мере имају далекосежне позитивне ефекте у контроли многих акутних заразних болести и у војним, али и у цивилним редовима.
У скоро немогућим условима борио се против злогласне маларије која је косила ратнике на Солунском фронту. Дивио се малобројнима који су преживели и који нису одступили са положаја већ су, како је навео у свом дневнику, “поново подизали оружје чим би им спала температура и стишала грозница”
Доктор Тодоровић је, током свог боравка на фронту, дошао до веома иновативног закључка. Наиме, покушавајући да узме у обзир што шири спектар епидемиолошких фактора који утичу на оболевање, ток и прогнозу болести, утврдио је да социјални фактори имају велики утицај на избијање епидемија заразних болести. Ови фактори су обухватали различита питања – од личне хигијене, преко културолошких фактора, образовања, па до навика о физичким контактима у оквиру одређене заједнице.
Када је, 1926. године, био постављен за начелника Клинике за инфективне болести, др Тодоровић је своје закључке изнео и у свом поздравном говору.
Његови студенти и лекари на специјализацији знали су да је стално истицао да сваки лекар мора да узме у обзир друштвене факторе приликом појаве акутних заразних болести. У то је убрајао обреде, сујеверја, традицију, навике, занимање, друштвени статус (поједине болести су учесталије код особа вишег статуса, док се неке јављају чешће међу сиромашнијим становништвом). На овај начин, доктор је постао зачетник једне нове гране – медицинске социологије. Био је међу првима у свету који је истицао важност ових фактора за настанак и развој акутних заразних болести.
Колико мораш да будеш храбар да на себи испробаш нову вакцину?
Током Првог светског рата, доктор Коста био је пребачен у централну војну лабораторију која се налазила у Солуну, а која је била под руководством славног пољског имунолога и серолога – др Хиршфелда. Велики лекар је, погођен страдањем српских јунака које је косио тифус и дизентерија, похитао у помоћ нашем народу и пријавио се као добровољац. Чим је до доктора Хиршфелда дошла информација да се на фронту налази млади, образовани и ентузијастични епидемиолог, који се свим срцем бори да обузда разне заразе које су односиле животе српских војника, позвао је доктора Тодоровића.
У импровизованој лабораторији два лекара радила су на развијању вакцине против тифуса и паратифуса. Притиснути недостатком времена, људства, сталним стресом због све већег броја жртава, великани су ипак успели да развију вакцину. Ограничен и временом и простором, храбри доктор Хиршфелд одлучио је да прво на себи испита ову вакцину.
Можда некоме ово и не звучи толико страшно… Међутим, ако вакцина није добра велике су шансе да се доктор зарази болешћу коју покушава да излечи. Услед оболевања, уместо да спречи разбољевање, доктор је могао и да умре. Са друге стране могло је доћи и до реакција имуног система човека на вакцину што је, опет, могло да води ка тешким и фаталним последицама. Велики пољски лекар стиснуо је зубе и себи дао прву вакцину. Сарадници су следећи добровољно заврнули рукав. Први међу њима био је доктор Тодоровић. Војници су били последњи, како би се осигурало да је вакцина апсолутно безбедна и делотворна.
Нешто више од 10.000 српских ратника било је вакцинисано. Довољно је рећи да се нико од вакцинисаних војника није разболео од тифуса или паратифуса. Пре тога, само током зиме 1914. и пролећа 1915. између 500.000 i 600.000 људи умрло је од ових тешких заразних болести.
Након завршетка Првог светског рата, доктор Тодоровић остао је у активној војној служби све до 1924. године. Тада се спаковао и отишао у болницу у Паризу „Клод Бернар“ на специјализацију из инфективних болести. Један део свог специјалистичког стажа провео је на Пастеровом институту у Паризу.
Након што је, 1926. године, успешно завршио специјалистичке студије, доктор Коста Тодоровић именован је за ванредног професора на Медицинском факултету у Београду, али и за директора Клинике за инфективне болести.
У свом великом раду који се тицао истраживања о пацијентима који су имали шарлах, утврдио је да се у крви и у телесним течностима оболелих не могу видети бактерије, већ се само налазе њихови токсини. Ова чињеница била је апсолутни преокрет у дотадашњем познавању ове болести јер је показала да је болест изазвана токсином који лучи бактерија стрептокока, а не умножавањем бактерија. Овим закључком доктор Тодоровић изашао је у први план међународне медицинске заједнице јер је заувек решио питање овог обољења.
Други светски рат и поновна борба против тифуса
У мају 1942. године, у јеку Другoг светског рата, доктор Коста Тодоровић отишао је у Бајину Башту како би се суочио са избијањем епидемије тифуса настале услед огромног прилива избеглица из Босне, са Косова и из осталих регија ратом захваћене Југославије. Како то увек бива када постоји велики број људи, а хигијенски услови су лоши, тако су и у Бајиној Башти букнуле епидемије различитих заразних болести. Доктор Тодоровић организовао је људство и санитарне услове подигао на највиши ниво који је у том тренутку био могућ.
Као и у Великом рату, доктор Коста Тодоровић храбро се борио против невидљивог непријатеља и поново био заслужан за спасавање великог броја живота. Ни у једном тренутку није му било нимало лако. Велики број људи, доста њих је болесно од неких других болести, велики број подлеже микроорганизмима, бацил туберкулозе, који је, и у миру односио животе, у кампу се распламсао. И поново се ложило под српско буре које је служило као импровизован „Кохов лонац“ који служи за стерилизацију. У овом бурету искувавала се гардероба, веш, постељина, капе, мараме… Све у циљу уништавања беле ваши која је била преносилац пегавог тифуса, изразито тешког обољења високе смртности (и преко 70%).
По завршетку трећег рата у којем је учествовао, професор Коста Тодоровић вратио се назад на своју Клинику за инфективне болести где је наставио са радом као начелник. Навикнут на тешке услове, доктор Тодоровић се посветио својој клиници и пацијентима са којима је проводио највећи део дана. Постратни период обележило је и звање начелника Одељења интерне медицине које је водио од 1951 – 1957. године. С обзиром на то да је био врстан и, међу колегама и пацијентима, цењен интерниста није било зачуђујуће када је изабран за председника Удружења интерниста Југославије, на чије чело је ступио 1956. године.
Стрептомицин и СЗО на располагању доктору Тодоровићу
Професор Тодоровић је, убрзо по откривању антибиотика стрептомицина, почео да експериментише са његовим дејством и терапијским могућностима. На овај начин открио је поступак лечења менингитиса насталог услед туберкулозе. Светска здравствена организација препознала је капацитете његових пионирских истраживања те му је обезбедила велике количине овог лека који је у то време био дефицитаран. Поверење које су указале највеће и најважније здравствене организације доктору Тодоровићу начинило је Београд епицентром модерне инфективне науке.
Најбоље од себе дао је медицини и пацијентима
Професор Тодоровић био је веома цењен и поштован. Дружио се са писцем Ивом Андрићем, а принц Ђорђе Карађорђевић, његов ратни друг, често га је посећивао на Инфективној клиници.
Његови студенти сматрали су да је период у којем се професор активно бавио лечењем, заправо била медицинска епоха професора Тодоровића.
У легенду се преселио 1975. године у 88. години живота, као најпознатији лекар 20. века у Југославији.
