Непрегледна колона, дуга десетинама километара, кренула је тих врелих августовских дана, носећи са собом терет целе једне историје. Прогнани са својих вековних огњишта, понели су само оно најосновније – нешто мало ствари, икону, пожутелу фотографију и сећања која им нико није могао отети. Људи на тракторима, у старим аутомобилима и на запрежним колима слили су се у једну колону. Иза њих су остајали пустош, запаљене куће и страдање. Испред њих – непознаница, страх и неизвесност. Била је то колона у којој су, немо и достојанствено, корачали векови.
Врели ваздух тог августа 1995. године парали су плач деце и лелек мајки. У злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“, крајишки Срби су били приморани да напусте земљу коју су вековима обрађивали и бранили. Прича сваког прогнаног јединствена је, а опет – то је прича свих њих. Кад би свакога дана испричали само по одну судбину, не бисмо их све испричали ни за наредних седам векова. Али док се прича, завет живи. Завичаја и оних који су тамо остали никада се неће одрећи.
Сурова стварност тог страдања записана је кроз чињенице које се не смеју заборавити. Здружена акција хрватске војске и полиције, кодног назива „Олуја“, почела је 4. августа у зору. Уз одобрење тадашњег врха Хрватске, покренути су жестоки удари на северну Далмацију, Лику, Кордун и Банију. Простори тадашње Републике Српске Крајине, иако под заштитом Уједињених нација, претворени су у згаришта.
Већ наредног дана, 5. августа, хрватске снаге ушле су у готово напуштен Книн и истакле своју заставу на книнску тврђаву, док су колоне избеглица преко територије Републике Српске већ кренуле ка Србији.
Бројке сведоче о размерама ове трагедије и остају урезане као подсетник на једно од највећих етничких чишћења на овим просторима. Са својих огњишта протерано је више од 250.000 Срба. Током акције и непосредно након ње, убијено је или се води као нестало близу 2.000 људи, међу којима је био велики број цивила, жена и стараца. Уништено је више од 25.000 српских кућа, као и бројне цркве и споменици културе, са циљем да се избрише траг српског постојања на тим просторима.
Посебно тешка рана остаје Петровачка цеста, где су хрватски авиони 7. августа бомбардовали избегличку колону. У том нападу страдали су деца и недужни цивили који су већ оставили све за собом, тражећи само пук спас.
„Олуја“ није само историјски догађај о коме се говори почетком августа; она је колективна рана. И док годы пролазе, остаје дужност да се истина не заборави. Они који су изгубили своје домове можда су остали без крова над главом, али су Крајину понели у себи, преносећи је на нове генерације као подсетник на то ко су и одакле долазе.
Александар Стојановић за Компасинфо
