„Na čelu nove srpske uprave nalazio se knez Miloš Obrenović, jedna od najzanimljivijih figura novije srpske istorije. Nepismen seljak, izrastao ustankom u narodnog tribuna, Miloš je u sebi sažeo smelost borca za slobodu, dvoličnost turskog feudalca i gramzivost skorojevića. Kao vođ ustanka, on je puna suprotnost Kapađorđy, koji uprkos surovostima nametnutim prilikama i naravima svoga doba, ostaje ličnost iz herojskog epa. Miloš je više političar i diplomata no vojnik, u njegovim metodama ima mnogo turskog i on će vladati Srbijom kao kakav veliki vezir.
Miloševa državna politika ima dva cilja – potiskivanje Turske i izgradnju srpske vlasti. Za razliku od revolucionarnih metoda ustanka, koje udaraju na vlast u njenom vrhu, Miloš ju je potkopavao u podnožju. On je postepeno uklanjao i iseljavao kadije i muselime iz nahijskih središta. Spahijama je zabranio kretanje po selima, sem za vreme skupljanja desetka. Zakupom je preneo na sebe sve važnije finansijske izvore: prihode od carina, skela i carskih, državnih imanja. Turke je primorao da drže vojsku isključivo po gradskim garnizonima i da se kreću samo glavnim drumovima. Posle svih ovih mera turska vlast u Srbiji ličila je na ogoljen skelet, bez života.
Miloš ne bi uspeo u ovoj politici da joj nije stvorio materijalne temelje. Izjednačujući državu sa svojim ličnim dobrom Miloš je bezobzirnim merama stekao ogromno lično bogatstvo. Monopolišući čitave trgovinske grane, posebno trgovinu stokom, on je postao jedan od najbogatijih ljudi Evrope svoga doba. Godine 1839, kada je ukupan godišnji danak sultanu iznosio 2,3 miliona groša, Miloš je raspolagao ličnom gotovinom od 13 miliona groša, ne računajući nekretnine. Miloš će na taj način, materijalnim putem, potčiniti sebi tursku vlast u Srbiji.
Naporedo s potiskivanjem turske, Miloš je izgrađivao srpsku upravu na načelu centralizma i patrijarhalnog samodržavlja. Prve narodne skupštine u Srbiji bile su sastavljene od izabranih narodnih starešina i sveštenih lica. Miloš je u ove skupštine pozivao seoske kmetove, zatim delegate opština, koji nisu više predstavnici seoske samouprave već administrativnog aparata. Izborne knezove zamenio je knezovima koje je sam postavio. Narodnoj kancelariji oduzeo je upravni značaj i preneo njene funkcije na sopstvenu, kneževu kancelariju. Po Miloševom patrijarhalnom shvatanju države, u njoj, kao u porodici, može postojati samo jedna vlast domaćina, odnosno kneza. On je vrhovni sud iznad svih zemaljskih sudova. Državni činovnik je njegov sluga, koji poslužuje oko njegovog stola, prima platu prema njegovom nahođenju i zavisi od njegove milosti da li će biti otpušten, premešten ili unapređen. Miloševe starešine ugledale su se na njega, zaposedajući zemlju i bogateći se utajom prikupljenog poreza.
Ovakav način poluturske uprave izazvao je snažno nezadovoljstvo. Miloš se nemilosrdno obračunavao s opozicijom: svoje protivnike likvidirao je po kratkom postupku. Tako se 1816, obračunao s nadzornikom Narodne kancelarije Petrom Molerom; 1817. s vladikom Melentijem Nikšićem, zatim s Kapađopđem i vojvodama Simom Markovićem i Pavlom Cukićem.
Miloš svakako ne bi mogao sprovoditi ovakav režim da nije bio popularan u narodu. Iza Miloševog samodržavlja stajao je njegov rad na oslobođenju zemlje od Turaka. Sem toga, on je agrarno pitanje rešio u korist seljaka, stvarajući mali seoski posed prilikom nove deobe zemlje 1815-30. Miloš je umeo da se obrati seljaku i uprkos svom despotizmu ostao je do kraja narodni tribun. U borbi za oslobođenje zemlje često se nije mogao razlikovati interes Srbije od interesa Miloševog, kao što je to bilo u zahtevu za priznanje naslednog kneževskog dostojanstva. Odatle bune protiv Miloševe uprave, kao ona Miloja Đaka 1825. Đorđa Čarapića 1826, Miletina 1835, više predstavljaju pokušaje starešina da se suprotstave knezu no što su imale korena u narodu. Miloševu unutrašnju politiku treba posmatrati u odnosu na prilike u kojima se odvijala i na sredinu koja je dugo bila pod uticajem orijentalne životne filozofije i shvatanja vlasti.“
Dimitrije Đorđević, Istorija moderne Srbije, Beograd 2017, 102-103.
Zašto je Miloš bio knjaz?
„Miloš upravo pokazuje, da je rad, da niko nije ni nalik na ili upravo, da su svi drugi ljudi osim njega ništa. On je istina 1816. g. bio zadovoljan sa imenom knez, no budući da su se svi narodni činovnici, osim pisara i buljubaša, zvali knezovi, zato se on u svome pečatu i u potpisima nazove knjaz. No po vremenu čujući da je knjaz i knez jedna reč, i da Rusi svakoga srpskog kneza zovu knjazom, on zapovedi, te se na aktama načinjenim na skupštini u početku 1827. godine niko ne potpiše knez, nego se svi knezovi nazovu ispravnicima; no po tom čujući da su ispravnici u Karavlaškoj velika gospoda, on, posle dugoga savetovanja sa svojom svitom, kako bi se činovnici nazvali da mlogo ne znače, zapovedi na skupštini u početku 1830. godine da se knežinski i sreski knezovi u napredak zovu kapetani (a knežine i srezovi kapetanije), a naijski ispravnici ili serdari.“
Vuk Stef. Karadžić, Opisanije Srbije, Beograd 1987, 300.
