Најновији самити Шангајске организације за сарадњу (ШОС) и БРИКС-а пружају увид у свет који више није организован око једног центра моћи. Док државе из Азије, Африке, Латинске Америке и других делова света траже већи простор за самостално деловање, стара архитектура глобалног управљања налази се под притиском. Не зато што је постала небитна, већ зато што се распоред моћи око ње значајно променио.
Управо у том контексту Кинеска глобална иницијатива за управљање (GGI) улази у своју другу годину постојања.
Другачија мапа глобализације
Када је председник Кине Си Ђинпинг представио ову иницијативу на састанку ШОС Плус у Тјенђину 1. септембра 2025. године, многи су је могли доживети као још једну дипломатску фразу без већег значаја.
Међутим, само годину дана касније, Кина је почела да претвара GGI у конкретне институције које се баве посредовањем у споровима, подацима и вештачком интелигенцијом, истовремено уграђујући њене принципе у своје дугорочне економске и дипломатске планове.
GGI полази од становишта да институције глобалног управљања нису пратиле промене у расподели светске моћи. Кинески одговор није напуштање мултилатерализма, већ смањење концентрације утицаја у рукама малог броја традиционалних сила.
У средишту ове идеје налази се принцип суверене равноправности: свака држава треба да има право гласа без обзира на своју величину, богатство или политички систем.
Овде се GGI повезује са широм кинеском спољнополитичком стратегијом. Глобална безбедносна иницијатива наглашава заједничку безбедност и стратешку стабилност. Глобална развојна иницијатива усмерена је на економски развој и интеграцију. Глобална цивилизацијска иницијатива истиче дијалог различитих цивилизација. GGI представља кровни оквир који све ове идеје повезује са институцијама међународног управљања.
Кина нема интерес да светска економија буде расцепкана. Она је највећи трговински партнер за више од 160 држава и региона и закључила је 24 споразума о слободној трговини са 31 државом и регионом. Истовремено, Пекинг одбацује став да економска интеграција мора подразумевати политичко усклађивање по западним мерилима.
Модел глобализације након Хладног рата био је заснован на неолибералном „Вашингтонском консензусу“ и институцијама чији је центар моћи углавном био на Западу. Кинеска алтернатива комбинује економску отвореност са политичким суверенитетом и стратешком самосталношћу у развојним изборима.
Зато се кинеско противљење трговинским ратовима, технолошким блокадама, једностраним санкцијама и протекционизму савршено уклапа са њеном подршком глобализацији. Кина жели да међузависност остане економска предност, а не политички инструмент принуде.
Политика пет дефицита
GGI такође одражава кинеско виђење света који улази у период вишеструких криза. Ратови и геополитичке конфронтације одвијају се истовремено са трговинском фрагментацијом, климатским изазовима, дужничким кризама и технолошким неједнакостима.
Према Пекингу, резултат су пет кључних дефицита: дефицит мира, развоја, безбедности, управљања и поверења.
Кина сматра да данашњи проблеми не могу бити решени понављањем јучерашње хијерархије. Систем који је настао у време када су Сједињене Америчке Државе и Европа доминирале светском економијом не може бесконачно да задржава несразмерно велики утицај истих актера док земље Азије, Африке, Латинске Америке и Блиског истока добијају све већу економску и политичку тежину.
Кинески научник Ванг Јивеј то је формулисао врло директно: глобално управљање не сме значити управљање света од стране САД или Запада, већ управљање у којем учествују све државе, посебно земље Глобалног југа које чине око 80 одсто човечанства.
То је уједно и најполитички значајнија тврдња GGI, али и она која ће вероватно наићи на највећи отпор.
За постојеће велике силе већа заступљеност других земаља може звучати као еуфемизам за смањење њиховог утицаја. За многе државе у развоју, међутим, реформа глобалних институција није идеолошко питање већ питање практичности. Поставља се питање зашто њихов економски и демографски значај није адекватније представљен у институцијама које управљају финансијама, трговином, технологијом и безбедношћу.
Од парола до институција
Током прве године постојања GGI, Пекинг је настојао да овој идеји да институционални облик.
У октобру 2025. године у Хонгконгу је почела са радом Међународна организација за посредовање. То је прва међувладина организација посвећена искључиво решавању међународних спорова путем добровољног и необавезујућег посредовања. Тридесет три државе постале су њени оснивачи.
Сам концепт посредовања уклапа се у дугогодишње кинеско наглашавање преговора и немешања у унутрашње послове других земаља, док истовремено покушава да реши стварну слабост међународног система – све већу тешкоћу решавања спорова када су велике силе саме њихови учесници.
Два месеца касније, Кина је помогла оснивање Групе пријатеља глобалног управљања у оквиру Уједињених нација, са 43 државе оснивача. На тај начин GGI је укључен у постојећи мултилатерални оквир УН, уместо да се ствара паралелни систем.
У марту 2026. године Пекинг је постао седиште Светске организације за податке. У јулу је Светска конференција о вештачкој интелигенцији у Шангају довела до споразума 29 држава о формирању Светске организације за сарадњу у области вештачке интелигенције, са седиштем у том граду.
Посредовање, подаци и вештачка интелигенција представљају области у којима постоје значајне празнине у глобалном управљању. Већина постојећих институција настала је пре него што су дигиталне платформе, генеративна вештачка интелигенција и токови података постали стратешки ресурси. Ко буде учествовао у креирању правила у овим областима, имаће утицај далеко већи од онога који се стиче на дипломатским конференцијама.
Уједињене нације остају централна арена
На први поглед делује парадоксално што Кина истовремено заговара мултиполарни свет и инсистира на томе да Уједињене нације остану његово средиште. Међутим, ту нема противречности. Пекинг не жели да замени постојећи систем већ да измени однос снага унутар њега.
Кинески допринос редовном буџету УН порастао је са мање од једног процента 2000. године на више од двадесет процената 2025. године, чиме је Кина постала други највећи финансијер организације после Сједињених Америчких Држава.
Истовремено, Пекинг је спровођење Пакта за будућност УН поставио међу кључне дипломатске приоритете.
Петнаести петогодишњи план за период 2026–2030. предвиђа активно учешће Кине у реформи глобалног економског и финансијског управљања, одбрану мултилатералног трговинског система заснованог на Светској трговинској организацији, противљење протекционизму и ширење мреже споразума о слободној трговини.
То није реторика државе која се припрема да напусти постојећи међународни поредак.
Шангајска организација за сарадњу служи као модел и тестна платформа за кинески пројекат. На самиту у Тјенђину, одржаном истовремено са покретањем GGI, државе чланице отвориле су четири безбедносна центра и договориле оснивање Развојне банке ШОС-а.
Идеја са дубљим коренима
GGI није први покушај Кине да формулише сопствену визију међународног поретка.
Пет принципа мирољубиве коегзистенције, развијени педесетих година прошлог века, поставили су суверенитет, немешање и равноправност у средиште кинеског дипломатског размишљања.
Током седамдесетих година, Мао Цедунг је кроз теорију Три света понудио другачије тумачење глобалне равнотеже. Према том виђењу, две суперсиле доминирале су међународним системом, док су развијене и земље у развоју чиниле различите политичке целине, а Кина се идентификовала са земљама у развоју.
Околности су се у међувремену драматично промениле. Највише се променио сам положај Кине. Ипак, основна забринутост због хијерархије и доминације великих сила остала је присутна.
Постоји и старији кинески интелектуални ослонац – концепт Тјенсја, односно „све под небом“, који је политички поредак замишљао као нешто што превазилази границе једне државе. То није била теорија модерне суверене равноправности и не треба је механички преносити на савремени међународни систем. Ипак, њен нагласак на поретку, суживоту и хармонији представља део интелектуалне позадине савремених кинеских идеја о глобалној заједници.
Савремена верзија те идеје није хијерархија са Кином у центру, већ свет посматран као међусобно повезана целина у којој различите цивилизације могу сарађивати без губитка сопственог идентитета.
Најтежи део тек почиње
Прва година постојања GGI показала је да Кина може да мобилише дипломатску подршку и помогне стварању нових институција. Много тежи задатак биће доказати да те институције могу да производе конкретна међународна јавна добра. За то ће бити потребно више од конференција и декларација.
Може ли посредовање заиста спречити ескалацију спорова када се сударе интереси великих сила? Могу ли нове институције за податке и вештачку интелигенцију створити правила која ће прихватити и државе ван кинеског политичког круга? Могу ли БРИКС и ШОС своју растућу бројност и економску снагу претворити у ефикасно заједничко деловање? И може ли Кина уверити мање и земље у развоју да мултиполарни поредак неће значити само прерасподелу моћи међу великим државама, већ и већи простор за њихово самостално деловање?
GGI не нуди у потпуности разрађен алтернативни светски поредак, а можда је управо то његова предност. Његова амбиција је да постојећи систем учини представничкијим, инклузивнијим и способнијим да даје конкретне резултате.
Основна кинеска претпоставка гласи да се међународни поредак већ креће ка мултиполарности и да ће институције или прихватити ту реалност или изгубити легитимитет. Како је то формулисала кинеска влада, човечанство је предодређено да се креће „од конфронтације ка сарадњи, од неравнотеже ка равнотежи и од подела ка суживоту“.
