Пре изласка Римске цркве из јединствене хришћанске заједнице, а и много времена након тога простор Балкана је поприште жестоког обрачуна Ватикана са православним народом, његовим језиком и свештенством. Један од страдалника за веру у тим обрачунима био је сплитски архиепископ Дабрал. Преносимо запис о том страдању архиђакона Томе из 13. века.
Још 925. године у присуству папских легата Ивана и Лава одржан је Сплитски синод на којем је десета тачка закључка обавезивала да ни један епископ не сме да врши литургију на словенском језику:
„Ut nullum episcopum nostræ provinciæ audeat in quolibet gradu sclavinica lingua promoveri, tam in clericatu et monachatu deo deservire.“
Одлуке наредних синода односиле су се такође на забрану вршења литургије на српском језику, забрањивање свештеницима да имају породицу, да пуштају браду и косу, па чак и забрану рукопологања Словена за свештенике, ако нису савршено говорили латински језик.
Све ове забране и записи о великом отпору народа и свештенства говоре да је православни обред био доминантно раширен на целом словенском приморју и у току 12. века.
После смрти архиепископа Павла 1030. године, на чело сплитске архиепископије постављен је Сплићанин Дабрал (око 1030-1050).
Папа Лав IX одбија Ђавола. Вајсенауов пасионариј (око 12. века, Бодмеријска библиотека у Келнију); фото: Википедија
Дабрал је био моћан и поштован па се нико није усудио да га прекори због његових поступака. Имао је жену и децу, као да је лаик, и држао их је у надбискупској палати. Читава епархија је одјекивала од плача деце и свађа слушкиња.
Када је првосвештеник био обавештен о тако „недоличном“ животу надбискупа, одмах је послао изасланика, по имену Иван, човека веома разборитог и опрезног. Стигавши у тај крај, сазвао је синод и започео истрагу о „зачетнику и учесницима“.
Дабрал се бранио речима да му је поменута жена законита, да је по обичају Источне Цркве може слободно задржати.
Међутим, изасланик је сматрао Дабралова извињења безвредним и, на основу апостолског ауторитета, пресудио му је и трајно га лишио управе сплитском црквом.
После Дабрала, сплитски надбискуп био је извесни Иван (око 1050-1059), пореклом из самог града. Он је саградио цркву Светог Феликса под потоком. А када је због старости постао бескористан, повукао се са својих пастирских дужности, живео је неко време у истој цркви и убрзо умро.
Тома архиђакон – Историја бискупа Салоне и Сплита
„Историја бискупа Салоне и Сплита“ (Historia Salonitanorum) је хроника Томе архиђакона из 13. века (око 1266. године). Први пут га је објавио трогирски историчар Иван Лучић (1604-1679) у 15. веку. Допуњена и прерађена анонимна верзија овог дела, позната као Historia Salonitana maior, објављена је у 16. веку, а критичка издања оба поново је објавила Нада Клајић у Београду 1967. године.
Далибор Дрекић
Thomas (de Spalato), Historia Salonitana (Franjo Rački) Monumenta spectantia historiam Slavorum meridionalium, JAZU, Zagreb,1894.
Historia salonitana maior (Nada Klaić), Naučno delo, Beograd, 1967.
