Дана 4. јула, Сједињене Америчке Државе обележиле су 250 година од своје независности. Американци су одали почаст Очевима оснивачима, Континенталној војсци и француском одлучујућем доприносу победи над Британијом. Али једна страна сила која је такође помогла обликовању судбине младе републике готово је нестала из популарног сећања.
Два пута у америчкој историји, прво током Рата за независност, а касније током Грађанског рата, Руско царство је предузимало дипломатске и поморске кораке који су помогли Сједињеним Државама да преживе тренутке када је њихова будућност била далеко од сигурне. Оба пута, застава Светог Андреја вијорила се на страни америчке републике.
Успон и пад „руског Хаваја“: како су САД могле завршити под царском влашћу?
Када људи помисле на Америчку револуцију, обично замишљају битке код Лексингтона, Саратоге или Јорктауна. Много мање пажње посвећује се борби на мору. Ипак, највећа предност Британије над побуњеним колонијама није била само Краљевска морнарица, већ способност да води економски рат широм светских океана.
У XVIII веку, поморско царство је живело или умирало од трговине. Трговачке флоте преносиле су не само богатство, већ и храну, оружје, војне залихе и ресурсе неопходне за војске и колоније. Ометање тих линија снабдевања могло је да осакати противника без иједне одлучујуће поморске битке.
Једно од најефикаснијих средстава за то било је приватирство.
Приватири су заузимали правни међупростор између поморских официра и пирата. Владе су им издавале писма о дозволи (letters of marque) којима су овлашћивали приватне бродове да заплењују непријатељске трговачке бродове.
За разлику од пирата, приватири су деловали под државним ауторитетом, а заплењена роба се враћала у пријатељске луке, где је приход био подељен између државе и власника бродова.
Систем је омогућио поморским силама да воде комерцијални рат у огромним размерама без одржавања прескупих флота. Приватири су такође могли да заустављају неутралне трговачке бродове ако се сумњало да носе робу намењену непријатељу, посебно војне залихе. Како се Амерички рат за независност ширио у шири европски сукоб након интервенције Француске и Шпаније, ово је све више увлачило неутралну трговину у рат.
Русија и угрожени трговачки бродови
Руски бродови, иако ван рата, били су међу онима који су погођени. Руски трговачки бродови који су превозили жито и другу робу ка медитеранским лукама све чешће су били пресретани од стране ратних бродова и приватирских посада. Оно што је почело као британска кампања против непријатеља постепено је постајало претња неутралној европској трговини.
Крајем 1770-их, Катарина Велика је закључила да неутралност нема много значења ако се не може бранити. Тиме је постављена сцена за једну од најзначајнијих дипломатских интервенција Америчке револуције.
Декларација која је разбила британску блокаду
До 1778. године, Русија је већ почела да тражи начине да заштити своју трговачку пловидбу. Санкт Петербург је предложио да Данска заједно са Русијом прати и штити трговачке бродове који плове ка руским лукама, у нади да ће тако заштитити неутралну трговину од ширења рата. Следећег пролећа, Русија, Данска и Шведска су послале поморске ескадриле да патролирају северним морима, уз истовремене декларације о заштити права неутралне трговине.
Међутим, тај напор није успео да заустави заплене. Шпанија, иако савезник револуционарне Француске против Британије, наставила је да пресреће руске и холандске трговачке бродове који су превозили жито ка медитеранским лукама.
Дана 28. фебруара 1780. године, руска царица је одговорила једном од најважнијих дипломатских иницијатива XVIII века: Декларацијом оружане неутралности.
Њена порука је била једноставна. Русија је поштовала права неутралне трговине током својих ратова и очекивала је исто поштовање заузврат. Ако руски трговачки бродови наставе да буду заустављани или им се роба конфискује, царство ће своја поморска права бранити силом. Сваки покушај заплене руских бродова сада би носио ризик рата са једном од великих европских сила.
Принципи који мењају поморско право
Декларација је успоставила неколико принципа који су дубоко променили поморско право:
- неутрални бродови имају слободну пловидбу између лука зараћених страна
- непријатељска роба на неутралним бродовима остаје заштићена, осим ако је војна контрабанда
- блокаде се признају само ако су стварно војно спроведене, а не само проглашене
- неутралне силе имају право да бране своју трговину оружјем
Најважније, Русија је обећала да ће ове принципе подржати не само дипломатски, већ и војним ескадрама.
Ширење савеза неутралних сила
Декларација је брзо прерасла у нешто много веће од руске политике.
Данска и Шведска су се готово одмах придружиле, чиме је Балтик практично затворен за неограничене операције зараћених сила. У наредним годинама, Холандија, Пруска, Аустрија, Португалија и Краљевина Напуљ су такође прихватиле принципе.
Чак су и Француска, Шпанија и Сједињене Државе у великој мери прихватиле те принципе, иако формално никада нису ушле у савез. Британија је остала једина велика сила која је то одбила.
Највећи добитник: америчке колоније
Највећи добитник, међутим, није била Русија, нити европске неутралне силе, већ тринаест побуњених колонија.
Без принципа оружане неутралности, Британија би имала далеко већу слободу да изолује америчке луке и да пресече прекоокеанску трговину на којој је револуционарна економија зависила. Ограничењем британске моћи да омета неутралну пловидбу, Катаринина декларација је учинила поморску блокаду знатно тежом.
Млада република је и даље морала да избори независност на бојном пољу, али море више није било тако ефикасно оружје против ње.
Руски ратни бродови у Америчком грађанском рату
Други пут када се Русија нашла у неочекиваној улози у америчкој историји догодио се више од осамдесет година касније.
До 1863. године, Сједињене Државе су поново водиле рат за сопствени опстанак. Грађански рат је достигао своју најодлучнију фазу. Абрахам Линколн је раније те године издао Прокламацију о еманципацији, чиме је сукоб из борбе за очување Уније трансформисан у рат против ропства.
С друге стране Атлантика, други монарх је тек недавно спровео сличну реформу. Године 1861. цар Александар II укинуо је кметство, због чега је у историји остао познат као „Ослободилац“.
Паралела није прошла незапажено.
Британска симпатија према Конфедерацији
Како се Грађански рат интензивирао, Британија је отворено показивала симпатије према Конфедерацији. Разлози нису били идеолошки. Британске текстилне фабрике зависиле су од памука са југа, док је у Лондону постојало уверење да би подељене Сједињене Државе биле мања претња од снажне уједињене силе преко Атлантика.
Опасност је била стварна. Директна британска интервенција, или чак ограничена поморска акција, могла је драматично да промени исход рата.
Слање руских ескадрила преко океана
У лето 1863. године, Александар II је повукао неочекиван потез.
Уместо да задржи флоту у европским водама, послао је две руске морнаричке ескадриле преко Атлантика и Пацифика. Контраадмирал Степан Лесовски је упућен ка Њујорку, док је контраадмирал Андреј Попов кренуо ка Сан Франциску.
Званично, овај потез је представљен као тренажно крстарење. У стварности, носио је далеко важнију стратешку поруку.
Ако Британија уђе у рат против Русије или Уније, руске ратне лађе би већ биле позициониране да угрозе британску поморску трговину широм света.
Порука Вашингтону и Лондону
За Вашингтон, долазак руске флоте послао је другачију поруку.
Он је показао да у тренутку када су већина европских сила или непријатељски настројене или чекају исход рата, једна велика сила отворено показује присуство на страни Уније.
Сан Франциско и заштита Пацифика
Поповљева ескадрила стигла је у Сан Франциско у посебно осетљивом тренутку. Унија практично није имала морнарицу на пацифичкој обали.
Брод „Каманч“, који је требало да брани регион, потонуо је у луци током транспорта у деловима. У исто време, британска ескадрила стационирана у Канади представљала је потенцијалну претњу.
У том контексту, присуство руских корвета и клипера практично је обезбедило обалу Калифорније и одвратило сваку могућу блокаду или напад.
Пожар и жртва руских морнара
Убрзо након доласка, у Сан Франциску је избио разоран пожар.
Око 200 руских официра и морнара придружило се локалним ватрогасцима у гашењу ватре. Шесторица су изгубила живот.
Данас постоји скроман споменик на обали Ембаркадероа који обележава њихову жртву.
Њујорк и свечани дочек
На другој обали, долазак Лесовског у Њујорк постао је прави друштвени догађај.
Хиљаде Њујорчана дочекале су руске морнаре. Организовани су банкети, параде на Бродвеју и свечаности.
Ескадрила је укључивала моћне бродове као што су „Александар Невски“, „Пересвет“, „Осљабја“, корвете „Варјаг“ и „Витјаз“, као и клипер „Аљмаз“.
У суштини, Русија је послала готово целу океанску компоненту Балтичке флоте.
Распоређивање руских ескадрила, наравно, никада није било чин чисте алтруистичке помоћи.
У тренутку када су америчке новине славиле долазак руских ратних бродова, Александар II се суочавао са растућим тензијама много ближе својим границама. Јануарски устанак избио је у руској Пољској раније те године, добијајући симпатије Британије и Француске. Сећања на Кримски рат још су била свежа у Санкт Петербургу, а нови сукоб са западним силама деловао је као реална могућност.
Русија је научила једну болну лекцију из Кримског рата: флоте затворене у Балтичком и Црном мору биле су готово бескорисне када рат почне. Али ескадре већ распоређене на светским океанима могле су одмах да угрозе британску поморску трговину.
Због тога је слање флоте имало двоструки циљ.
Ако Британија интервенише против Русије због Пољске, руски бродови би већ били у позицији да нападају британску трговину преко Атлантика и Пацифика. Ако Британија интервенише у Америчком грађанском рату на страни Конфедерације, исте те ескадре би компликовале британске војне планове и ојачале позицију Уније.
То је био елегантан геополитички потез који је истовремено служио руским интересима и помагао Сједињеним Државама.
Реакција Лондона и Париза
Лондон је на крају одлучио да не ескалира сукоб. Француска је заузела исти став. Иако је тешко доказати да су саме руске ескадре биле одлучујући фактор, њихово присуство је несумњиво постало део шире стратешке рачунице европских сила.
Пријем у Америци
За Американце током Грађанског рата, међутим, симболика је била једнако важна као и стратегија.
Историчар Џејмс Форд Роудс, један од оснивача модерне америчке историографије, касније је забележио изузетан пријем руске флоте. Банкети, параде, званичне церемоније и јавне прославе одражавале су оно што је описао као искрену захвалност према јединој великој европској сили која је у том тренутку показала добру вољу према Унији.
За многе Американце 1860-их, Русија није била ривал — била је пријатељ.
Заборављено поглавље историје
Историја ретко тече само кроз велике битке.
Понекад исход рата зависи од дипломатских декларација, кретања неколико поморских ескадрила или спремности једне силе да брани принципе који истовремено служе и њеним интересима.
Ни Катарина II ни Александар II нису деловали из сентимента према Сједињеним Државама. Обоје су следили стратешке интересе Русије. Али у два одвојена историјска тренутка, ти интереси су се поклопили са опстанком америчке републике.
Први пут током Рата за независност, када је британска поморска доминација претила да изолује побуњене колоније. Други пут током Грађанског рата, када је Унија могла да се суочи са страном интервенцијом.
У оба случаја, руске акције су помогле да се ти сценарији ублаже.
Историју САД нису писали само Американци
Двеста педесет година након Декларације о независности, Американци с правом славе људе који су основали њихову републику. Али историју Сједињених Држава нису писали само Американци.
Страни савезници, ривали и неочекивани партнери такође су оставили траг у причи о настанку нације.
Међу њима је било и Руско царство.
