Рабиндранат Тагор (1861-1941) био је индијски књижевник, драматург и филозоф. Утицао је на обликовање бенгалске књижевности и музике, као и индијске уметности скраја 19. и почетком 20. века. Писао је романе, приче, песме, плесне драме. Његове композиције су изабране за националне химне Индије и Бангладеша, а национална химна Шри Ланке надахнута је његовим радом. Године 1913. добио је Нобелову награду за књижевност, чиме је постао први неевропски књижевник коме је уручена ова престижна награда.
Он је за српску јавност значајан и по томе што је посетио српску престоницу 1926. године.
Тог 14. новембра 1926. године, у 21.45, на београдску железничку станицу стигао је воз из Загреба, што је изазвало велики метеж.
„Пошто је навала света на перону била велика, те је одмах жандармерија отпочела одбијати публику да направи шпалир“, пише лист Време дан касније. Међутим, како наводе, жандарми нису били баш успешни. На први писак воза током уласка у станицу маса се „свом брзином бацила у покрет, јурећи за салонским колима“, наводе.
Због чега? Ко је тако важан био у тим салонским колима? Неки принц? Или краљ?
Реч је о индијском песнику Рабиндранату Тагореу, првом добитнику Нобелове награде за књижевност са истока, рођеном 7. маја 1861. године.
„Великог индијског песника сачекао је на станичном перону и одушевљено поздравио велики број Београђана“, описује новинар Политике.
Тагоре је поново дошао у Београд – његова биста постављена је у Парку пријатељства на Ушћу. То није изазвало тако бурну реакцију људи – и омашњи инцидент – као те 1926. године, али популарност Тагореа у свету и даље не јењава.
Због чега?
Долазак
„Живео Тагоре“, одјекивало је железничком станицом када је песник изашао пред „масу београдског света“, пише Време.
Политика наводи да је Тагоре на себи имао „дугу мантију, а преко ње неку врсту дугачког кафтанa од смеђег сукна“. „На глави је носио шубару чудног облика“, збуњен је био новинар Политике, али не и његов колега из Времена који објашњава да је то „астраганска црна шубара“.
„Тагореа ступа врло свечано и достојанствено, као да се око њега одиграва каква велика и значајна мистерија“, описује га Време и додаје: „То је висок старац, мало погрбљен, великога кукастога носа, са наочарима… Умор се осећа на његовом сувом, мрком лицу.“
Песник се на станици кратко обратио људима, добио букет цвећа и захвалио на топлом дочеку. Убрзо је ушао у аутомобил који се такође тешко пробио кроз масу на путу до хотела Палас. Тагоре је у Београду одржао два предавања на којима се „скупио цео град“, имао је ручак са „Пен клубом“ у Српском краљу, а добио је на поклон и косовску ношњу. Добио је чак и карикатуру у Политици са чувеним Николом Пашићем, дугогодишњим премијером. Али прво је разговарао са новинарима.
„У малом салону свог скромног стана на четвртом спрату хотела Палас седео је завaљен у фотељи велики песник Истока“, пише Политика од 16. новембра. „Тихо, као да никога не узнемири, одговарао је на питања“, додају. О чему? О песницима, музици језика, литератури Запада и религији Истока, као и о импресијама које је стекао о Југославији.
„Ви сте овде сасвим други људи него на Западу – њихова цивилизација је стара, израђена, механичка, све је код њих укалупљено“, навео је Тагоре. „А ви? Ви сте на Балкану више примитивни, млади, бујни, у току развијања…. Још се формирате. На срећу, нисте достигли врхунац ваше цивилизације и као такви спонтани сте, експресивни, ствараоци.“ Како је навео, народ Југославије је „као кристал“. „Кроз вашу душу, дар младости, могу да гледам нову културу у току стварања“, рекао је. Додао је да му се свиђа што овде „није све уравнотежено. То је знак златне младости која осигурава у будућности зрелу, солидну старост са јаком, новом културом и цивилизацијом која може и премашити западну“, каже.
Зашто су Тагоре и његова поезија значајни?
Зато што његова поезија изражава цео спектар људских искустава, каже Душан Пајин са Уметничког универзитета у Београду. „То су духовна искуства, попут животних мудрости и верских заноса, па емоционална искуства, као и врхунске радости и најдубља очајања“, каже. Пајин додаје да је један од разлога Тагореове популарности и то што његову поезију разумеју сви, „без обзира на године или културу којој припадају“, писао је раније ББЦ на српском.
Тако је Тагоре, 1913. године, за збирку „Певачеве жртве“ добио Нобелову награду за књижевност.
Пре њега је од неевропљана то успело само Теодору Рузвелту, бившем америчком председнику, који је неколико година раније добио Нобела за мир.
Многи ће у бисере читаве историје поезије, пре свега, сврстати његово најпознатије дело „Градинара“.
„Чезнем да ти кажем најдубље речи које ти имам рећи; али се не усуђујем, страхујући да би ми се могла насмејати.“
Тим стиховима почиње чувени „Градинаp 41“, једна од најпопуларнијих љубавних песама у историји.
Ипак, Тагоре није био само песник. Аутор је и 24 драме, осам романа (најпознатији је „Бродолом“), великог броја есеја и путописа, бавио се сликањем и компоновањем.
Његове две песме касније су постале химне Индије и Бангладеша.
Предавање и инцидент
„Скандал на предавању Рабиндраната Тагореа“, гласио је наслов у Времену 17. новембра 1926. године. Како наводе, предавање Тагореа на Универзитету било је „крупан београдски догађај“. „Сала је била препуна, накнадно су унете нове столице, људи су се гушили“, пишу. „Они који нису могли да нађу места окупили су се пред Универзитетом, макар да виде великога песника и клицали су му“, додају.
Политика тог дана жестоко критикује то што су за предавање Тагореа продаване карте, али истичу да је и поред тога сала била сувише мала да прими све посетиоце. Предавање је почело у пола девет, а на самом почетку – инцидент.
„Када се Тагоре појавио у сали и ступио на трибину, поздрављен бурним клицањем, са препуне галерије чуло се неколико звиждука и узвика: ‘Доле Тагореа! Живео Ганди’“, пише Политика. „Ова је демонстрација јако узрујала госта који није могао да схвати у чему је ствар“, додаје Време. Истовремено су са галерије полетели леци на којима је било отворено писмо упућено Тагореу.
„У њему се песник напада као противник Гандијев и рекламер савремене цивилизације“, пише Политика. Време преноси да је Тагоре у писму називан најпогрднијим именима и да му је саопштено да је српско гостопримство лаж. Писмо су потписали Љубомир Мицић и Бранко Ве Пољански, припадници авангардног уметничког покрета око часописа Зенит.
Тагореов живот
Рођен је 7. маја 1861. године. Био је најмлађи син – тринаесто дете хиндуистичког филозофа и мистика, али су га због смрти мајке и очевих сталних путовања углавном одгајиле слуге. Прву песму објавио је већ са осам година. Школован је код куће, а са 17 година, на очево инсистирање, одлази у Енглеску да би студирао права. Међутим, брзо се вратио у Индију и определио за књижевност. Тагоре се 1883. венчао са тада десетогодишњом Мриналини Деви, са којом је имао петоро деце, од којих је двоје преминуло већ у детињству.
Нобелову награду за књижевност добија 1913, а две године касније британска влада га проглашава за витеза. Међутим, Тагоре се те титуле одрекао после масакра у Амритсару у априлу 1919. године. Британски војници су тада пуцали на ненаоружане индијске цивиле, убијено је најмање 379, а рањено више од 1.200 људи.
Тагоре је био против империјализма и убрзо је почео да заговара независност од Британије, али је био и против национализма. „Припадао је неформалној групи космополита-интелектуалаца који су између 1913. и 1935. хтели да допринесу стварању једног интелектуалног савеза који би помогао укидању ратова и колонијализма“, наводи Пајин. Жестоко се противио националистичким облицима борбе за независност, сматрајући да је британска администрација „политички симптом болести индијског друштва“. То се многима није свидело и то толико да су у Сан Франциску 1916. покушали да га убију.
Да ли је заиста био против Гандија – једног од оснивача индијске државе, чувеног по заговарању ненасилног протеста као вида борбе – као што су сматрали зенитисти? „Њих двојицу је Индија деценијама сматрала за двојицу вођа“, каже Александар Ђусић, преводилац. „Пажљиво се пратило који су њихови ставови, а узбуркана су времена била, припреме за ослобађање Индије од британске владавине“, додаје. Како наводи, Тагоре и Ганди су се доста виђали, у неким стварима се слагали, у неким не. „Свакако није било зле крви међу њима, ословљавали су се веома уваженим речима“, каже Ђусић. Индија је 1947. године стекла независност од Британије, што Тагоре није дочекао – умро је 1941. године. Ганди је убијен у атентату 1948.
Тако је говорио Тагоре
Инцидент на почетку предавања ипак није упропастио све. Новинари Политике и Времена били су одушевљени, називајући Тагореа великим говорником. „Он говори нежно, топло, с осећајем, а тешкоће енглеског језика савлађује лаким гестовима руку, мимиком бронзаног, али топлог и благог лица и сугестивним сјајем крупних очију“, поетичан је новинар Политике. Како наводи, најлепши део вечери било је песниково рецитовање његових песама на бенгалском језику. „То у ствари није било рецитовање, већ музика. Речи су се губиле у мелодији тонова који су изливали чиста песникова осећања“, пише. „И тај бенгалски језик свим слушаоцима који су га први пут чули у животу изгледао је близак, познат и разумљив“, додаје.
Током боравка у Београду индијски песник је дао и неколико интервјуа. Један је, под насловом „Песникова мисија у свету“, дао за Време и то Станиславу Винаверу, колеги песнику. У том разговору Тагоре каже да „песник нема политичке мисије, нити одређеног задатка“, већ да треба да ствара лепе песме и „налази лепе облике за наше мисли“.
Одлазак и путовања
После два дана београдских авантура Тагоре возом одлази за Софију. Откуд он уопште у Београду?
Тако што је између 1878. и 1932. обишао више од 30 земаља, на чак пет континената. На пример, од маја 1916. до априла 1917. предавања је одржао у Јапану и Америци, а нешто касније одлази у Мексико, па Буенос Ајрес и Италију. У Италији се састао са Мусолинијем, тадашњим лидером земље, који ће нешто касније земљу увести у Други светски рат. Био је и у Мађарској, Данској, Швајцарској, Немачкој, Совјетском Савезу, а током путовања састао се са многим познатим личностима. Међу њима су физичар Алберт Ајнштајн, писци Томас Ман и Х. Џ. Велс, као и песник Џорџ Бернард Шо.
