Месец дана након атентата у Сарајеву, у коме је убијен аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд, Беч је 23. јула 1914. године упутио Србији ноту која је садржала сурове захтеве. То је био ултиматум који ниједна држава тога доба није могла да прихвати а да притом не изгуби своју сувереност и независност. Рок за одговор износио је 48 часова. Српски премијер Никола Пашић лично је предао одговор Београда 25. јула у 17.45 часова, свега 15 минута пре истека рока. Иако је српски одговор међу савезницима дочекан са одобравањем и као доказ крајње дипломатске вештине, аустроугарски посланик барон Гизл одмах је изјавио да није задовољан и напустио Београд.
Након тога, 28. јула 1914. године, догодио се догађај који је заувек променио историју. Аустроугарска монархија објавила је рат Србији, што је означило почетак Првог светског рата – сукоба у коме је Црно-жута монархија на крају нестала, док је српска војска ослободила све јужнословенске земље.
Преседан у историји ратовања
Аустроугарска објава рата представљала је незапамћен преседан. Никада раније у историји једна земља није објавила рат другој обичном поштом, путем отвореног телеграма који су сви успут могли да прочитају.
Телеграм је послат 28. јула у 11.10 часова из Беча, а у Ниш је преко Букурешта стигао редовном поштом у 12.30 часова. Био је написан на службеном француском језику и гласио је:
„Будући да Влада Краљевине Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту од 10/23. јула 1914. године коју је уручио аустроугарски посланик у Београду, царска и краљевска Влада је принуђена да се сама побрине за очување својих права и интереса и да, у том циљу, прибегне оружаној сили. Према томе, Аустроугарска сматра да се од сада налази у стању рата са Србијом.” (У потпису министар спољних послова Аустроугарске, гроф Бертолд).
Занимљиво је да се у оригиналном нацрту ове објаве, написаној дан раније (27. јула) и која се данас чува у Државном архиву Аустрије, налазила и реченица прецртана плавом оловком: „а нарочито с обзиром на то да су српске трупе већ напале један одред Царске и краљевска војске у близини Ковина”. Ово је био јасан доказ да је Аустрија планирала да изазове рат по сваку цену, чак и уз коришћење лажних оптужби.
Пашићев ручак у нишком хотелу „Европа”
Будући да објава није стигла уобичајеним дипломатским путем, чак ни немачки посланик барон Гризингер — који је чувао и интересе Аустроугарске — о томе ништа није знао. У први мах, због небичаног начина уручења, многи нису поверовали у аутентичност депеше. Пашић је одмах затражио да се од румунске стране провери да ли је телеграм прави.
Сведочанства о тренутку уручења оставили су службеник Иван Герасимовић, песник Сибе Миличић и Василиј Николајевич Штрандман, руски отправник послова. Око један час после подне у башти нишког хотела „Европа” окупио се дипломатски кор. Пашић је седео за засебним столом са супругом Ђурђином и ћеркама Даром и Павом.
Око два часа кроз капију је ушао поштар, пришао премијеру и из торбе извукао телеграм. Пашић га је узео, прочитао, прекрстио се и пружио га Штрандману. Према сведочењу поштара и очевидаца, српски премијер је смирено рекао: „То смо и очекивали. Аустроугарска нам је објавила рат. Наша ствар је праведна, Бог ће нам помоћи!” Касније тог дана, Пашић је телеграм јавно прочитао окупљеним грађанима Ниша.
Лажна вест „Политике” и прве гранате на Београд
Због необичне ситуације и наде становништва да до оружаног обрачуна ипак неће доћи, београдски лист Политика направио је још један историјски преседан. У ванредном, бесплатном издању штампаном 28. јула у поподневним часовима, преко целе прве стране објављена је погрешна вест са насловом: „Рат није објављен”.
Нажалост, деманти је стигао већ са првим мраком. Исте вечери, аустроугарска војска и ратни бродови (монитори) отпочели су ратно бомбардовање Београда. Први меци испаљени суhttps://kompasinfo.rs/?s=%D0%B0%D1%83%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BE%D1%83%D0%B3%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0 на Сави, у данашњој Савамали. Напад је без престанка трајао наредних шест дана и ноћи.
Улазак светских сила у рат и српска голгота
Објава рата Србији покренула је ланчану реакцију и механизам тајних и јавних савеза међу светским силама. Русија је већ 28. јула наредила мобилизацију. Немачка је одговорила објавом рата Русији 1. августа, а два дана касније у сукоб су ушле и Француска и Велика Британија. Први светски рат могао је да почне.
Свет је гурнут у четворогодишње крвопролиће. За Србију, овај рат је донео коначну победу, али и огромну демографску катастрофу. Изгубљене су читаве генерације младих — погинуло је или због епидемија и глади умрло више од 1.100.000 људи (око 450.000 војника и 650.000 цивила), што је чинило више од трећине укупног stanovništva, односно чак 26 одсто свих становника тадашње Краљевине Србије.
