Пре 65 година, првог дана септембра 1961. године, у Београду је почело заседање Конференције несврстаних земаља, које ће у историју ући као Прва конференција несврстаних.
У то време чешће су коришћени термини попут ванблоковских или неангажованих земаља, да би постепено превладао назив несврстани.
Било је то време Хладног рата у пуном јеку, надметања у наоружавању великих сила, као и глобалног страха од употребе атомског наоружања, пошто је свима постало јасно да су последице његове евентуалне употребе несагледиве.
Свет је од окончања Другог светског рата био суочен са низом одмеравања снага великих сила.
Осим дубоког идеолошког раскола, то је значило и да је више локалних сукоба имало позадину у надметању великих сила, уз претњу употребе најразорнијег наоружања.
Таква је била ситуација са:
- Берлинском кризом, која је тада била у јеку;
- Суецком кризом 1956. године;
- ратовима у Кореји;
- ратовима у Индокини;
- Кубанском кризом;
- процесом деколонизације.
Београдска конференција несврстаних одржана је од 1. до 6. септембра 1961. године.
После Бандунга 1955. године, био је то први велики скуп лидера земаља које нису пристајале да се идентификују са блоковском поделом света.
Међутим, за разлику од Конференције у Бандунгу, којој су присуствовале земље Азије и Африке, Београдска конференција била је глобални скуп.
У Београду постављени темељи несврставања
Те 1961. године у Београду су обликовани темељи потоње политике несврставања, кључни принципи и циљеви покрета у настајању, са циљем доприноса бољим међународним односима.
Пре свега позивано је на:
- мир;
- разоружање;
- окончање колонијализма;
- међусобно помагање;
- несметан и самосталан развој.
Током конференције усвојени су следећи акти:
- Декларација шефова држава и влада;
- Изјава о опасности од рата;
- Апел за очување светског мира.
Такође, тадашњим челницима две суперсиле- САД и Русије, Џону Кенедију и Никити Хрушчову, упућена су писма истоветне садржине, са апелима на неопходност мирног расплета сукоба и разумно превазилажење свих неслагања, као и на разоружање.
Позивано је на споразумно решавање конфликтних ситуација, подршку процесу деколонизације, а као принципи несврставања истакнута су начелна противљења било каквим блоковским идентификацијама, укључујући и присуство војних потенцијала великих сила и база.
Деколонизација имала посебан значај
Посебну важност за обликовање потоњег Покрета несврстаних имао је процес деколонизације.
Пре свега, Индија је од стицања суверености 1947. године била земља чији су најистакнутији званичници у међународним односима заступали начела која су мање-више била приближна потоњим принципима несврставања.
Она би се, у извесном смислу, могла пратити већ од Махатме Гандија.
Нехру је позивао на мирољубиву коегзистенцију, приближном терминологијом, већ тада.
Врло слично се понашала и Индонезија, односно њен лидер Сукарно.
Отуда Конференција у Бандунгу, у Индонезији, априла 1955. године.
„Година Африке“ и појава нових држава
Потом је 1960. година, прозвана „Годином Африке“, била време када је низ афричких земаља стекао независност.
То је даље значило њихово присуство у међународним телима, у Уједињеним нацијама, што је битно изменило карактер дотадашње Организације уједињених нација.
Постоје тврдње да је термин „несврставање“ први пут употребљен током конференције у Коломбу 1954. године, тада Цејлону, а од 1972. године Шри Ланки.
На том састанку учествовали су шефови влада Индије, Бурме, данас Мјанмара, Индонезије, Цејлона, данас Шри Ланке, и Пакистана.
Они и кинески председник владе Чу Енлај усагласили су се око пет начела:
- међусобно поштовање територијалне целовитости;
- ненападање;
- немијешање у унутрашње послове;
- економска сарадња;
- мирољубива коегзистенција земаља различитих унутрашњих уређења.
Тито, Нехру и Насер на Брионима
Важан корак била је Брионска декларација, коју су јула 1956. године усвојили лидери Индије, Египта и Југославије – Џавахарлал Нехру, Гамал Абдел Насер и Јосип Броз Тито.
Био је то позив на разоружање, превазилажење неспоразума и сукоба широм света, израз подршке деколонизацији и ослободилачкој борби у Алжиру.
Током 15. заседања Генералне скупштине ОУН, у Њујорку, септембра и октобра 1960. године, предочен је заједнички апел Насера, Сукарна, Нкрумаха из Гане, Нехруа и Јосипа Броза Тита.
Био је то позив на смиривање великих сила, односно апел да се спорови решавају мирним путем.
Резолуција, међутим, није усвојена.
Титова путовања претходила Београдској конференцији
Београдској конференцији претходила су и путовања Јосипа Броза Тита, како у земље Азије педесетих, тако и у афричке земље у пролеће 1961. године.
Тито је тада посетио:
- Гану;
- Того;
- Либерију;
- Гвинеју;
- Мали;
- Мароко;
- Тунис;
- Египат, односно тадашњу Уједињену Арапску Републику.
Током тих сусрета, највише са Насером, усаглашено је одржавање Београдске конференције.
Она је накнадно прихваћена као Прва конференција несврстаних, пошто је Покрет коначно уобличен током Конференције у Каиру у октобру 1964. године.
Ко је учествовао на Првој конференцији
На Београдској, Првој конференцији шефова држава и влада несврстаних земаља, септембра 1961. године, учествовало је 25 земаља:
- Авганистан
- Алжир (тада представљен преко привремене владе, пре званичног стицања независности од Француске)
- Бурма (данашњи Мјанмар)
- Етиопија
- Гана
- Гвинеја
- Индија
- Индонезија
- Ирак
- Јемен
- Југославија (земља домаћин)
- Камбоџија
- Вајар
- Конго
- Куба (једина држава из Латинске Америке са статусом чланице)
- Либан
- Мароко
- Мали
- Непал
- Саудијска Арабија
- Сомалија
- Судан
- Тунис
- Уједињена Арапска Република (тадашња државна заједница Египта и Сирије)
- Цејлон (данашња Шри Ланка)
Били су присутни и представници 38 антиколонијалних и ослободилачких покрета, при чему је Алжир третиран као суверена земља иако то још није био.
Три земље биле су присутне као посматрачи:
- Боливија;
- Бразил;
- Еквадор.
Од европских земаља, осим Југославије, ту је био и Кипар.
Београдска конференција тако је постала један од кључних догађаја у процесу стварања Покрета несврстаних и показала да је у време Хладног рата постојао велики број држава које нису желеле да буду део поделе света на два супротстављена блока.
