Наполеонова инвазија на Русију била је његова највећа и најсмртоноснија кампања, али то је уједно био и крах његове војске и крај његове владавине. Наводимо четири разлога због којих је Бонапарта ратовао против Руске Империје.
Наполеон Бонапарта (1769–1821), француски цар (1804–1814, 1815), гајио је амбиције да успостави тоталну контролу над континенталном Европом. То је подразумевало политичку контролу над европским државама, коју је Наполеон успоставио у својим тријумфалним ратним кампањама, а уз то и контролу над морима и главним трговачким лукама.
1. Наполеон је желео да „самеље“ Русију
Руски цар Александар I је 1807. године потписао са Наполеоном Тилзитски мир којим је окончан Рат Четврте коалиције (Русија, Пруска, Саксонија, Шведска и Велика Британија против Француске). Из тог рата је Француска изашла као победница. Према Другом Тилзитском споразуму који су потписале Француска и Пруска, пруски краљ је Наполеону уступио скоро половину своје предратне територије. На њој је Наполеон основао Краљевину Вестфалију, Варшавско војводство и „Слободни град Данциг“. Остатак територије доделио је тадашњим француским државама-сателитима и Русији.
Русија и Француска, тадашња два велика царства, склопиле су потписивањем Тилзитског мира савез против Велике Британије и Шведске. Тако је настала тешка ситуација која је убрзо, већ 1809, прерасла у Рат Пете коалиције, тј. Аустријске Империје и Уједињеног Краљевства против Наполеонове Француске и њених савезница. Пруска и Русија нису учествовале у том рату, али је било очигледно да је Русија следећа на Наполеоновом списку.
Француски цар је 1811. године рекао Доминику Дифуру де Праду, француском амбасадору у Варшави: „За пет година ћу ја владати светом, остаће само Русија. Али ја ћу и њу самлети… Тада ћу постати и господар мора, и сва трговина ће свакако морати да иде преко мене.“ Другим речима, „пријатељство“ двојице царева било је, благо речено, климаво. „Он је прави Византинац“, рекао је Наполеон за руског цара Александра, јер је овај био врло сналажљив и није био превише отворен.
2. Русија се није придружила континенталној блокади Уједињеног Краљевств
Русија је према Тилзитском миру требало да се придружи континенталној блокади британске поморске трговине како би се Британцима онемогућио извоз робе у континенталну Европу. Они су тада углавном извозили гвожђе и текстил, а то је било најпотребније свакој војсци којој недостају оружје и униформе. На тај начин је Наполеон помоћу блокаде уједно желео да онемогући снабдевање војски европских земаља, укључујући и Русију. Поред тога, услед блокаде је, по речима руског историчара Љубомира Бескровног, четвороструко смањен извоз руског жита.
Блокада је очигледно била супротна ономе што је желела и за чим је имала потребу Русија као политичка сила. Уосталом, сличне жеље и потребе имале су и остале европске државе. Наполеон је издао директна наређења својој флоти да пресреће и блокира трговачке бродове различитих нација које су игнорисале блокаду, што није имало много ефекта.
Русија је 1810. наставила да тргује са Великом Британијом. Штавише, повећала је царину за француску робу, а то је већ била отворена конфронтација.
3. Наполеон је био увређен јер је два пута просио руске кнегињице и оба пута је одбијен
Наполеон није имао владарске крви и зато је хтео бар да се ожени девојком краљевског или царског порекла. Два пута је просио руске кнегињице, надајући се да ће тако преко личног утицаја моћи да контролише руску политику. Тако је 1808. године, убрзо након потписивања Тилзитског мира, преко министра спољних послова Француске Шарл-Мориса де Талерана запросио од Александра I велику кнегињицу Катарину Павловну (1788–1819), Александрову сестру. Александар је одбио Наполеона, и то на себи својствен начин – није му ништа одговорио.
Наполеон је 1810. поново покушао – овога пута је запросио Александрову 14-годишњу сестру Ану Павловну (1795–1865), касније холандску краљицу. Поново је одбијен и убрзо затим се оженио Маријом Лујзом (1791–1847), ћерком аустријског цара Франца II (1768–1835). Било је очигледно да Наполеону треба савез са Аустријом ако жели да зарати против Русије, и зато је овај брак додатно заоштрио ионако затегнуте односе двеју земаља.
4. Русија је склопила савез са Шведском која је напустила Наполеонову коалицију
У то време је Наполеон већ у Европи окупљао интернационалну савезничку војску. Ту Велику армију није подржала само једна држава, а та држава је била Шведска. Шведском је тада управљао Жан-Батист Бернадот (1763–1844), бивши маршал Француског Царства који је помоћу лукавих политичких интрига постао Карло XIV Јуан Шведски. Он је желео да буде независан владар, а самим тим се није уклопио у Наполеонов систем. Тако су њих двојица постали непријатељи.
Наполеон је у јануару 1812. окупирао шведско Поморје. Бернадот је у марту одлучио да склопи савез између Шведске и Русије. Цар Александар је обећао да ће му помоћи да постане и краљ Норвешке (што се касније и догодило).
Савез са Шведском је био одлучујући корак Русије. Убрзо затим, 28. маја 1812. године, Русија је са Османским Царством потписала Букурешки споразум, којим је окончан шестогодишњи рат. Османлије су се такође обавезале да раскину савез са Француском. Споразум је потписао руски војсковођа Михаил Кутузов, а ратификовао га руски цар Александар Први. Само 13 дана након тога Наполеон је напао Русију.
