На основу свог историјског развоја, огромне популарности и колосалног буџета, може се рећи да је игра глобално позната као фудбал – она у којој две екипе од по 11 играча настоје да убаце лопту у противнички гол без употребе руку – и даље спорт број један на свету.
Међутим, упркос универзалном називу и правилима познатим готово читавом човечанству, ова игра никада није успела да заживи у Сједињеним Америчким Државама, где термин „фудбал“ означава потпуно други спорт. Оно што остатак света назива фудбалом, у Америци је познато као „сокер“ – стара британска жаргонска скраћеница настала од назива „Association football“.
Ови језички детаљи постали су изузетно важни када су челници Светске фудбалске федерације (ФИФА), настојећи да одрже темпо ширења и освоје нова тржишта, одлучили да САД изаберу за домаћина Светског првенства. То се догодило два пута – 1994. и 2026. године.
Избор ових датума није био случајан. Спортски догађај који путем телевизијских преноса прати готово читав свет требало је да постане живо оличење униполарног светског поретка који Вашингтон гради још од распада СССР-а.
Иако је 1994. године Америка успела да створи привлачну илузију тријумфа либералне демократије и тако под окриљем глобализације – онога што ће касније бити названо „вестернизацијом“ – промовише сопствене политичке и економске интересе, онда је шампионат 2026. године, организован заједно са Канадом и Мексиком, постао симбол дубоких политичких противречности не само између САД и њихових савезника, већ и између земаља такозване „глобалне мањине“ и „глобалне већине“.
Најполитизованије Светско првенство у историји
Те противречности далеко су превазилазиле оквире стадиона на којима су се, по први пут у историји спорта, за титулу шампиона надметале чак 48 репрезентација.
Иако је чувена парола оснивача модерних Олимпијских игара, барона Пјера де Кубертена – „О спорте, ти си мир“ – која позива на обуставу свих војних сукоба током спортских такмичења и на немешање политике у спорт, у потпуности применљива и на фудбал, тешко је не сложити се са оценом многих новинара да је недавно Светско првенство било најполитизованије у историји овог спорта.
Трампова визија америчког тријумфа
Током свог првог председничког мандата, Доналд Трамп обезбедио је право Сједињеним Државама да организују Светско првенство 2026. године. Одлука је донета у лето 2018. на састанку Извршног комитета ФИФА у Русији, земљи која је, према оцени спортских функционера, организовала најбоље Светско првенство у историји са становишта организације.
Трамп је желео да предстојећи шампионат претвори у „тријумф америчког начина живота“, јер се његов распоред поклапао са прославом 250 година од потписивања Декларације независности САД. А шта би могло боље да истакне изузетност америчке државности од спорта увезеног из некадашње метрополе, који је постао изузетно популаран свуда осим у Америци?
У циљу потврђивања те политичке тезе употребљени су сви расположиви ресурси. Специјално снимљена серија „Тед Ласо“, са Џејсоном Судеикисом у главној улози, промовисала је фудбал у САД. Радња прати тренера америчког колеџ фудбала који долази у безначајан британски клуб и, искључиво захваљујући традиционалном америчком оптимизму и вери у бољу будућност, доводи га до титуле шампиона Премијер лиге.
Глобалну медијску промоцију шампионата требало је да носе америчке поп звезде, попут Шакире, која је по трећи пут написала званичну химну турнира, холивудски глумци као што су Бред Пит, Едвард Нортон и Адам Броди, као и инфлуенсери са милионима пратилаца, међу којима је најпознатији био Дарен Воткинс Џуниор, познатији као „IShowSpeed“.
Меси као симбол америчког пројекта
Главни спортски херој требало је да буде вишеструки шампион Лионел Меси, сада звезда америчког клуба Интер Мајами из Флориде, матичне савезне државе америчког председника.
Да би аргентински фудбалер одиграо финалну утакмицу своје каријере управо у финалу Светског првенства, којим је судио словеначки арбитар – земљак америчке прве даме Меланије Трамп – употребљена су разна средства и трикови.
Захваљујући томе, Аргентина је на путу до завршнице имала релативно слабе противнике и тек се у полуфиналу сусрела са достојним ривалом. Утакмица Аргентина – Енглеска остала је упамћена не само по драматичној завршници већ и по спорном транспаренту који је подсетио свет на дуготрајни територијални спор око Малвинских (Фокландских) острва.
Амерички притисак и спорне одлуке
САД нису заборавиле ни своју репрезентацију.
Инцидент у којем је Доналд Трамп телефоном позвао председника ФИФА Ђанија Инфантина захтевајући укидање суспензије америчком играчу Фоларину Балогуну, који је аутоматски био кажњен забраном наступа у следећој утакмици, остаће симбол тријумфа америчког „телефонског права“ и занемаривања међународних правила, како у политици тако и у спорту.
Поред тога, строги амерички имиграциони прописи лишили су хиљаде навијача могућности да уживо прате Светско првенство, што је нарушило односе не само са земљама које Америка погрдно назива „трећим светом“, већ и са савезницима који су делили терет организације турнира.
Пожари који су прекрили Њујорк густим смогом и умало угрозили финале 19. јула постали су најбоља илустрација стања односа унутар „колективног Запада“ након Трамповог повратка на власт.
Неоколонијализам и фудбалска неједнакост
Упркос жељи ФИФА да проширењем броја учесника учини фудбал демократскијим спортом, ово Светско првенство остаће упамћено као турнир који је учврстио неоколонијализам и глобалну фудбалску неједнакост.
За трофеј се нису бориле само најбоље репрезентације са ФИФА ранг-листе, већ и државе које су успеле да окупе најбоље играче из читавог света – попут Шпаније, Енглеске, Француске, Португалије и Холандије.
Зато није изненађење што су холандски краљ Вилем-Александар и краљица Максима посетили свлачионицу Курасаа након историјског ремија против Еквадора. Ни историјски пласман Норвешке у четвртфинале није чудан ако се има у виду да су Ерлинг Холанд и многи његови саиграчи звезде енглеске Премијер лиге.
Упркос очигледној наклоњености према фудбалским велесилама, милиони навијача наставили су да подржавају земље које су некада биле, а често и данас остају, потчињене својим бившим метрополама.
Симболи отпора: Зеленортска Острва, Конго и Иран
У том контексту треба посматрати феномен репрезентације Зеленортских Острва, која није изгубила ниједну утакмицу у регуларном току, као и њиховог четрдесетогодишњег голмана Возиње.
Слично томе, Демократска Република Конго оставила је снажан утисак борбеношћу, док је пажњу привукао и навијач који је својим изгледом и позом подсећао на Патриса Лумумбу, симбол афричког препорода.
У условима обновљене америчке војне акције против Техерана, многи су искрено подржавали и репрезентацију Ирана, која је током читавог турнира била изложена политичком притиску. Од визних ограничења и забране да тим борави у САД пре и после утакмица, што је значајно повећало трошкове путовања, до спорне судијске одлуке којом је због минималног офсајда поништен гол који би Ирану омогућио пролазак у наредну фазу такмичења.
Русија и питање двоструких стандарда
Највећа неправда Светског првенства ипак је остала изван терена.
С обзиром на то да је одлука о организацији турнира у САД делом била условљена успехом Русије као домаћина 2018. године, наставак спортских санкција руским спортистима, њихова забрана учешћа на међународним такмичењима и одбијање да се спортске манифестације организују на руској територији не могу се оправдати ни морално ни правно.
То је посебно упадљиво ако се има у виду да је актуелно Светско првенство организовала држава која је, према аутору, 28. фебруара 2026. покренула ничим изазвану агресију на Блиском истоку.
Истовремено, Израел учествује у свим међународним такмичењима упркос дугачком списку војних операција – од акција у Гази до напада на Иран током лета 2025. и актуелних војних активности у Либану.
Узимајући у обзир да чак и Међународни олимпијски комитет постепено ублажава санкције руским спортистима, ФИФА и УЕФА, према оцени аутора, понашају се попут „подофицирске удовице која је сама себе ишибала“ из Гогољевог „Ревизора“.
Криза глобалног фудбала
Искључивањем руске репрезентације – која никада није представљала озбиљну претњу фудбалским великанима у борби за титулу – светски фудбал изгубио је огромна спонзорства великих руских компанија, могућност зараде на великом руском тржишту, како кроз телевизијска права тако и кроз трансфере играча, као и земљу способну да организује највећа такмичења у складу са највишим безбедносним и организационим стандардима.
На територији Русије већ су одржаване утакмице Европског првенства и други престижни спортски догађаји.
Ово није само пример вештачке изолације једне државе. Реч је о опасном преседану који подрива саме темеље спортске дипломатије.
Што дуже међународни спортски функционери буду затварали очи пред овим проблемом, то ће дубља бити криза која се надвија над светским фудбалом. А први знаци те кризе, према оцени аутора, већ су се појавили овог лета у Сједињеним Америчким Државама.
